16. januar. 2012. | Piše: Nikola ĐURIĆ
„Gubi li Srbija svoj identitet ulaskom u Evropsku uniju?“, pitanje je koje muči veliki broj građana. Neki od strahova su direktno usmereni na dosadašnji način života koji su građani Srbije vodili, tj. meru u kojoj će on biti promenjen, nakon eventualnog priključenja.
Lista strahova se, na žalost, tu ne završava. Ono što brojne građane Srbije plaši, pored eventualne promene njihove svakodnevice, jeste mogućnost da Srbija bude usisana u veliki evropski projekat čiji je cilj, prema njihovim rečima, zapravo potpuna negacija nacionalnog etosa. Smatram da se to dešava potpuno neopravdano.
Naravno, nekim čitaocima ovih redova se može učiniti smešno, ili čak besmisleno spominjati strahove kao što su gubitak srpskog državljanstva, nestanak srpskog jezika i tome slično, ali to su stvari koje za građane obaveštene ispod proseka (u svim zemljama koje se približavaju ulasku u Uniju) predstavljaju realnu opasnost i u određenoj meri razlog da se žestoko protive čak i pomenu pridruživanja Srbije ovoj zajednici naroda, oličenoj u Evropskoj uniji. Ako je verovati Direktorki Kancelarije Milici Delević da je „istraživanje (podrške ulasku Srbije u EU, prim. aut.) pokazuje odnos racionalnog i emocionalnog kod građana“, a ne vidim razlog da to ne činimo, jasno nam je i da će otklanjanje ovakvih strahova direktno uticati na podršku građana priključenju. Ono što vidimo ovih dana u Hrvatskoj, primer je kampanje u kojoj se građanima objašanjavaju najbanalniji detalji, sve u cilju otklanjanja njihovih potpuno nezasnovanih strahova.
Evropski projekat je nešto što se razvija već nekoliko decenija, i u tom periodu nisam naišao na opravdanje za ovakve strahove, koji se javljaju kod ljudi nedovoljno upućenih u evropske tokove, ali i dalje istrajne u tvrdnjama da evropsko nužno znači i antisrpsko, antihrvatsko, i sl. Francuzi i dalje proizvode vina, Nemci i Holanđani i dalje proizvode fantastična piva, kao i Belgijanci (sa čime se verovatno neki čitaoci neće složiti), a, gle čuda, sve te zemlje su članice Evropske unije. Običaji koji su gajeni pre njihovog učlanjenja, jednako su živi i danas.
Nijedna zemlja nije izgubila ni malo od svoga identiteta. Šta više, desilo se baš suprotno, i povećanom integracijom evropskog kontinenta, prekograničnom saradnjom i programima kao što su studentske razmene, zemlje su dobile priliku da svoje bogato kulturno nasledstvo podele sa prijateljima sa kojima dele kontinent. Naravno, pored potvrde njihovog nacionalnog identiteta do koga će doći ulaskom, između ostalog i usvajanjem srpskog kao zvaničnog jezika Evropske unije, očito je da svi Srbi imaju veoma rasporostranjenu svest o svojoj pripadnosti porodici evropskih naroda, koja se na ovaj način biti potvrđena direktnim ulaskom u najtešnju saradnju koju su evropski narodi imali u istoriji kontinenta.
Duboko verujem da narodi ne gube na svojoj posebnosti ulaskom u Evropsku uniju, već da je oni u međudelovanju sa drugim narodima potvrđuju, što evropski projekat čini bogatijim svaki put kada se nova država priključi zajednici. Moto „ujedinjeni u različitosti“ ne gubi na značaju već decenijama, i jedna je od stvari kojima Evropa može da zahvali na dugom periodu poznatom pod nazivom Pax Europaea.
evroFEDERALIST 