18. februar 2012. | Jelena BABIĆ
U nekoliko proteklih godina, demokratski preokreti u južnom Mediteranu doveli su do pada nekoliko režima, dok su neki ozbiljno ugroženi. Najviše se i dalje razvijaju pesimističke percepcije o perspektivama razvoja demokratije u ovom regionu. Dok se građanski pokreti i dalje bore da reformišu nacionalne političke pejzaže, svima je jasno da severna Afrika i Bliski Istok nikada više neće biti isti. Nemiri su uzrokovali da region postane poprište na kome se pre svega Turska i neke zalivske zemlje bore za uticaj. S druge strane, jasna, koherentna i dosledna politika Evropske unije bi u ovom regionu vodila jačanju njenog uticaja u oblasti spoljne politike.
Iako je Evropska unija uvela embargo na uvoz sirijske nafte, zabranila ulazak na prostor EU i blokirala račune desetinama pripadnika vladajućeg režima u Siriji, postavlja se pitanje može li se učiniti nešto više za razrešenje loše političke i humanitarne situacije u Siriji koja traje unazad nekoliko meseci. Da li predlog Arapske lige za slanje mirovnih snaga Ujedinjenih nacija u Siriju može odlučno da podrži i ujedinjena Evropa? Ideju snažno zagovaraju sve države članice, a najglasnije među njima Francuska, Velika Britanija i Italija.
Ketrin Ešton (Catherine Ashton), visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i politiku bezbednosti zagovara stav, u ime cele EU, da je u Siriji neophodno jače prisustvo arapskih zemalja u saradnji sa Ujedinjenim nacijama. Unutar EU čuju se i glasovi koji pozivaju Ketrin Ešton da „preduzme“ proaktivniju ulogu u rešavanju krize u Siriji. Jedan od vodećih političara u Evropskom parlamentu iz redova liberala Gaj Verhofštat (Guy Verhofstadt) je u otvorenom pismu pozvao šeficu evropske diplomatije da što je moguće pre sačini „operativni plan“ koji bi pomogao sirijsku opoziciju. Verhofštat predlaže da plan obuhvati stvaranje humanitarnih „sigurnih zona“ na jordansko-sirijskoj i tursko-sirijskoj granici, ali i da obezbedi znatnu materijalnu i tehničku podršku. Ipak, manevarski prostor za razrešenje krize u ovoj arapskoj republici u okviru Ujedinjenih nacija, organizacije koja počiva na principima očuvanja kolektivne bezbednosti, je znatno smanjen. Na rezoluciju, u kojoj se traži odlazak sa vlasti sirijskog predsednika Bašara al Asada, predloženu od strane država članica EU pri Savetu bezbednosti (Francuska, Nemačka, Portugal i Velika Britanija) i arapskih država (Jordan, Maroko, Katar i Saudijska Arabija) veto su stavile Kina i Rusija.
Uprkos tome što sve veći broj država članica EU povlači svoje ambasadore iz Sirije, kao odgovor na intenziviranje vojne kampanje sirijskog režima nad civilima, delegacija EU u Siriji će i dalje biti otvorena i normalno sprovoditi svoje aktivnosti na čelu sa šefom delegacije Vasilisom Bontogosluom (Vassilis Bontosoglou) i prema najavama Ketrin Ešton i ostalih diplomata u redovima EU njen rad će „u narednim danima biti pojačan“. Delegaciji u Damasku će se u narednim danima pridružiti nekolicina humanitarnih stručnjaka, ukoliko dobiju sirijske vize, a jedan od glavnih razloga za nastavak rada delegacije – čak i u vrlo teškim uslovima – jeste održavanje kontakta sa sirijskom opozicijom i praćenje humanitarne situacije u ovoj zemlji. Slično tome, delegacije Evropske unije u Jordanu i Libiji takođe su pojačane kriznim štabovima unutar delegacija u pripremi moguće izbegličke krize.
Nasilje koje poslednjih deset meseci potresa Siriju i u kojem je stradalo više od 5.400 civila ujedinilo je Evropu koja više nego ikada govori jednim glasom i upošljava sve moguće diplomatske napore kako bi se zajedničkim snagama, pre svega u okviru Ujedinjenih nacija, i uz značajnu ulogu zemalja Arapske lige, došlo do prestanka nasilja i pronalaska rešenja za kriznu političku situaciju u ovoj zemlji.
Ipak, za EU je ovaj test stigao u malo komplikovanom trenutku, usred krize u evrozoni i sa spoljnopolitičkim mehanizmima koji su tek u povoju. I pored svega toga, evropske institucije su na promene odgovarale u skladu sa instrumentima – finansijskim, političkim, tehničkim – koji su im u datom trenutku bili raspoloživi i za datu situaciju u razmerama efikasni. Ali čini se da neki elementi u spoljnom nastupu EU treba da budu daleko eksplicitniji.
Evropska služba za spoljne poslove (European External Action Service) je početkom godine obeležila prvu godinu svog postojanja, ali se i dalje bori sa nejasnim očekivanjima. Za proaktivnije delovanje EU na spoljnom planu potreban je konsenzus među 27 država članica, kojima usled ekonomske i institucionalne krize nedostaje potrebna politička volja, ali i jako, nedvosmileno i osnaženo vođstvo u liku šefa diplomatije EU – u ovom slučaju Ketrin Ešton.
Do tada, sve moguće strategije i lepe želje usmerene ka razvoju demokratije i uticaja u međunarodnim odnosima EU ostaju samo slovo na papiru.
evroFEDERALIST 