Britanska evropska dilema

19. oktobar 2011. | Endrju DAF

Nervozni kakvi jesu, evropski koraci prema federalnoj uniji nameću ogromnu dilemu za UK. Ako Britanija neće da se pridruži evropskom mejnstrimu, kuda ona ide? Ako želi da pripada široj Evropskoj uniji ali ne njenom federalnom jezgru, kako će to funcionisati? Ako britanski ‘nacionalni interes’ u Evropi nije federalistički, kakav je? Premijeru Dejvidu Kameronu (David Cameron) trebaće neki odgovori na ova pitanja kada se Evropski savet sastane u nedelju.

Varijabilna geometrija nije, da budemo iskreni, samo britanski problem: samo 17 od 27 država članica trenutno ‘uživaju’ u evru; šest drugih – potpisnica martovskog Evro plus pakta potvrdile su svoju nameru da se pridruže jedinstvenoj valuti kada okolnosti to dozvole; samo četiri stoje sa strane. Jedna od njih, Švedska, odbila je da potpiše Pakt iz protesta zbog načina na koji su Francuska i Nemačka šurovale protiv svojih manjih partnera: politička volja švedske vlade da se pridruži klubu u nekom momentu nije sporna. Mađarska ostaje izvan kako zbog slabe ekonomije tako i zbog nacionalističkog premijera, Viktora Orbana (Viktor Orbán). Češka republika ima slične domaće teškoće, makar do povlačenja predsednika Vaclava Klausa (Václav Klaus) na proleće 2013. Tako je jedino UK tražilo i dobilo fomalno izuzeće u ugovoru da izbegne evro u potpunosti.

Federalno jezgro koje je neophodno da se spasi evro nužno znači manje angažovanu periferiju. Rezultat će biti ne samo Evropa dve brzine, koju smo već imali godinama, već Evropa dva nivoa, u kojoj će UK biti u manjini koja teži ostvarivaju drugačijih ciljeva. Kako će se EU nositi sa takvom naglašenom razlikom između onih koji su unutra i onih spolja?

Žoze Manuel Barozo (José Manuel Barroso), predsednik Evropske komisije, razume taj problem. U svom skorašnjem govoru Stanje Unije u Evropskom parlamentu, g. Barozo je izneo veštu mapu puta od pet tačaka za spašavanje evrozone i postavljanje osnova za ekonomski oporavak. On predlaže da se Evro plus pakt integriše sa režimom Evropskog semestra koji omogućava Komisiji da istraži i potvrdi nacionalne budžetske politike, sa prinudnim preventivnim i korektivnim instrumentima kada stvari krenu naopako. Ciljevi blizanci Pakta su da podstakne kompetitivnost i zapošljavanje, i da ojača stabilnost i održivost javnih finansija. Tako da ako se Savet i parlament saglase sa Komisijom, Evro plus pakt će uznapredovati od dobrovoljnog pravinika o ponašanju na obavezujuć zakon EU.

Na ovom poduhvatu za završavanje programa jedinstvenog tržišta, g. Barozo se obavezao na upotrebu odredbi o pojačanoj saradnji iz Ugovora iz Lisabona kako bi se omogućilo jezgru grupe da se dalje i brže integriše nego što bi 27 država to želelo. Takva grupa se takođe može formirati i u pitanjima fiskalne politike odlukom kvalifikovane većine Saveta protiv koje UK više nema veto. (Kada nova pravila za glasanje stupe na snagu u novembru 2014, UK će imati još teži posao da izgradi blokirajuću manjinu.)

Drugi elementi jače ekonomske vlade uključuju jasnu hijerarhiju i užu koordinaciju između formalnih sastanaka samita šefova vlada evrozone, ministara finansija u formaciji evrogrupe i radnoj grupi evro oblasti. Ove reforme će omogućiti Komisiji i Evropskoj centralnoj banci da budu disciplinovaniji i funkcionalniji sagovornik. Novo zakonodavstvo za evrozonu (prema članu 136 UFEU) će pridodati veće uslovljavanje za upotrebu Evropskog sistema finansijske stabilnosti i njegovog naslednika Evropskog stabilizacionog mehanizma (čije će stvaranje biti ubrzano i mogućnosti pojačane).

Sve to – ‘više discipline, više integracije… više Evrope’, kako je g. Barozo predstavio, može se uraditi i prema Lisabonu, ali ne mnogo više od toga. Član 122 dozvoljava da EU ponudi finansijsku pomoć državi u nevolji samo u stanju akutne hitnosti. Član 125 zabranjuje pozajedničenje suverenog duga. Na taj način bilo koji stalni sistem pod kojim bi države EU delile njihov zalog zahteva promenu ugovora, kao što to zahteva i emitovanje evroobveznica (ili ‘stabilizacionih obveznica’), uspostavljanje Evropskog monetarnog fonda kao dužničke agencije, i imenovanje ministra finansija EU u okviru Komisije.

G. Barozo je željan da obezbedi kompatibilnost između evro oblasti i Unije kao celine. Zaista, to je njegov posao. On veruje, ispravno, da držanje Komisije, parlamenta i Evropskog suda pravde u srcu integracionog procesa garantuje određenu koheziju između svih država članica koja bi drugačije bila izgubljena. Ipak Evropski savet šefova vlada je na putu da se podeli na dve formalne grupacije. Pritisak će se povećavati takođe da se podeli Savet ministara, gde se donose zakoni. Da li jedan zakonodavni dom može biti podeljen dok drugi zakonodavni dom zadržava jedinstvenost? Aktivna uloga nekih britanskih poslanika u EP u ekonomskim i monetarnim poslovima već se preispituje, kao što se to čini i u pravdi i unutrašnjim poslovima, gde je vlada UK takođe polu-pridruženi igrač.

Britanski ministri nisu previše od pomoći. Na konferenciji Prijatelja Evrope u Briselu prošle sedmice UK je bila optužena da „priča sa EU kao Amerikanci“. Džorž Ozborn (George Osborne) priča o ‘nemilosrdnoj logici fiskalne unije’ za evrozonu bez primećivanja mogućih posledica za UK kada se napravi federalna ekonomska vlada koja će upravljati i usmeravati tu fiskalnu uniju. Najviše torijevskih poslanika EP glasalo je (sa socijalistima) protiv skorašnjeg zakonskog ‘paketa šest mera’ koji jačaju Pakt za stabilnost i razvoj i postavljaju važne osnove za ponovnu izgradnju demokratskog poverenja u tržište.

Nik Kleg (Nick Clegg) ispravno naglašava značaj očuvanja jedinstvenog tržišta po svaku cenu, ali on zna dobro da Evropa nije izgrađena samo na tržištu. U interesu razlikovanja sopstvene partije, na kraju krajeva, g. Kleg bi trebalo da pogura da se UK prijavi za izmenjeni (i promenjenog imena) Evro plus pakt.

Ukoliko koaliciona vlada ne bude emitovala više pozitivnih signala, razdvajanje puteva između Britanije i Evrope postaće nezaustavljivo. Čak i Poljska, sadašnja predsedavajuća Savetom ministara, bezuspešno zavođena od strane Vilijama Hejga (William Hague), organizovala je inicijativu sa Francuskom, Nemačkom, Italijom i Španijom da se krene napred samostalno u pitanjima bezbednosne i odbrambene politike. Predugo je bilo uzimano zdravo za gotovo da se ništa u EU po pitanju odbrane ne može desiti bez UK. Nije više tako.

Sadašnja britanska debata o ljudskim pravima pažljivo se prati na kontinentu. Britansko očigledno zanemarivanje Povelje o osnovnim pravima EU se žali, kao i vrlo skori pokušaj da se izbace iz koloseka pregovori između EU i Saveta Evrope, koji bi pridružili Uniju Evropskoj konvenciji za ljudska prava i dodelili Sudu pravde mnogo veću ulogu u pravu ljudskih prava.

Višestruki napadi na sud u Luksemburgu nije razumna linija za Britance. Jednog dana možda će imati potrebu da mu se obrate za zaštitu suverenih prava UK kao punopravne države članice EU.

Opasnost od evropskog nejedinstva je visoka. Potrebna je duboka refleksija svih zainteresovanih pre nego što se donesu neporecive odluke. Može se činiti nemilosrdno logičnim, ali promena ugovora je delikatna. U nedelju, Dejvid Kameron će učiniti dobro ako ohrabri svoje kolege u Evropskom savetu da prihvate sugestiju g. Baroza da se oformi grupa mudrih ljudi da razmišlja dalje o budućim evropskim ustavnim aranžmanima.

(*Tekst preuzet sa stranice Financial Times-a. Prevod sa engleskog: UEF Srbija)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s