Aveti multipolarne Evrope

16. mart 2011. | Filip EJDUS

Pre više od dvadeset godina, ugledni profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer je upozoravao na opasnosti koje mogu proisteći iz završetka Hladnog rata i povratka multipolarnog sistema u Evropi. U svom tekstu “Povratak u budućnost: nestabilnost u Evropi nakon Hladnog rata” objavljenom u časopisu International Security Miršajmer je, polazeći od neo-realističkih pretpostavki o inherentnoj nestabilnosti multipolarnog sistema, tada predviđao da će sa nestankom bipolarnog međunarodnog poretka biti ponovo pokrenuto unutar-evropsko bezbednosno nadmetanje. Ono će izazvati rast hiper-nacionalizma i konačno dovesti do novog rata na evropskom kontinentu, baš kao i ranije u evropskoj istoriji. Ukoliko želi da sačuva mir u Evropi, pisao je tada Miršajmer, Zapad, koliko god to paradoksalno izgledalo, “ima interes da održava hladnoratovski poredak i interes da održava hladnoratovsku konfrontaciju”.

Srećom, Zapad nije poslušao Miršajmerove savete, a neposredne posledice kraja Hladnog rata i urušavanja bipolarnog poretka nisu se uklapale u njegova pesimistična predviđanja. Na globalnom planu činilo se kao da je svet ušao u novu fazu globalne konvergencije interesa i da upotreba sile gubi relevantnost u praksi međunarodne politike. Na regionalnom nivou, umesto unutar-evropskih trvenja i sukobljavanja, sa izuzetkom prostora bivše Jugoslavije, evropski kontinent je postajao jedinstveniji nego ikada ranije u svojoj istoriji. NATO se nije raspao već se proširio, a na temelju evropske zajednice je nastala EU u koju su pohrlile gotovo sve evropske države iz nekadašnjeg komunističkog bloka. Delovalo je kao da je Evropa uspela da izađe iz začaranog kruga “borbe za moć” i “večnog vraćanja istog” i zakorači u postmoderni raj jedinstva, harmonije i liberalnih normi. Sasvim je razumljivo što su liberali širom Evrope i sveta zbog ovakvog razvoja situacije slavili. Neorealisti su, međutim, i dalje upozoravali da su odsustvo rivaliteta između velikih sila i stabilnost u Evropi samo privremeno “zatišje pred buru”. Ovo je bilo moguće zahvaljujući “unipolarnom momentu” u kome su SAD bile jedina preostala super sila i koji neće dugo trajati pre nego što se i Evropa i svet vrate u normalu – to jest u sistem ravnoteže snaga.

Teroristički napadi 11. septembra 2001. godine trgnuli su Ameriku iz post-hladnoratovskih slatkih snova. Sa druge strane Atlantika, stari kontinent je još neko vreme odbijao da se suoči sa činjenicom da je medeni mesec gotov. Međutim, rat u Gruziji avgusta 2008. godine razvejao je i poslednje nade da je Evropa nekako zaštićena od “povratka istorije”. O tome govori i izveštaj “Avet multipolarne Evrope” koji je u oktobru 2010. godine objavio Evropski savet za spoljne poslove. U ovom izveštaju grupa eminentnih evropskih spoljno-političkih mislilaca na čelu sa Ivanom Krastevom i Markom Leonardom primećuje da su Evropljani “požurili da pozdrave uspon multipolarnog sveta, ali su zanemarili paralelni razvoj multipolarne Evrope.” Ova nova Evropa, za koju su SAD sve manje strateški zainteresovane, kako pišu Krastev i Leonard, sastavljena je od tri centra moći: EU, Rusije i Turske. Između ova tri pola moći nalazi se post-jugoslovenski i post-sovjetski prostor, siva zona nestabilnosti koju svaki od ova tri pola moći nastoji da stavi pod svoju kontrolu.

Danas je postalo više nego evidentno da je premisa po kojoj će sve evropske države jednog dana biti članice EU i NATO iluzija na kojoj je nemoguće graditi mir u Evropi. Stoga je, kako iznose autori izveštaja, potrebna nova evropska bezbednosna arhitektura koja će sva tri pola moći u Evropi staviti pod jedinstveni pan-evropski krov. Odbijanjem da uvide ovu realnost države članice EU do sada su samo podsticale stvaranje “sfera uticaja” u Evropi. Tragična istorija prve polovine dvadesetog veka nedvosmisleno ukazuje na to zbog čega za Evropu treba da bude moralno i politički neprihvatljiv povratak na ovu devetnaestovekovnu politiku ravnoteže snaga. Čitav projekat evropskih integracija nastao je sa idejom upravo da se prevaziđe ovaj sistem koji je Evropu ostavio u ruševinama. Međutim iako EU, kako pišu Krastev i Leonard, “može da uradi malo da predupredi evoluciju Evrope od unipolarnog u multipolarni poredak… ona može da uradi puno da oblikuje odnose između njenih nastajućih polova”.

Autori izveštaja dele Miršajmerov pesimizam po pitanju stabilnosti multipolarne ravnoteže snaga, ali su njihova rešenja dijametralno suprotna od njegovih. Miršajmer je 1990. godine predlagao konfrontaciju kako bi bio održan bipolarni sistem ravnoteže snaga; Krastev i Leonard predlažu multilateralnu saradnju kako bi se multipolarni sistem u nastanku obuzdao stvaranjem novog bezbednosnog poretka u Evropi. On bi po cilju bio sličan Medvedevljevom predlogu o novoj bezbednosnoj arhitekturi u Evropi ali bi po putu stizanja na taj cilj bio potpuno obrnut. Medvedevljev pristup ide “odozgo na dole” jer podrazumeva najpre potpisivanje novog ugovora o bezbednosti pa onda izgradnju poverenja i rešavanje svih spornih pitanja. Pristup koji predlažu Krastev i Leonard je “odozgo na gore” i podrazumeva tri koraka. Prvi korak je uspostavljanje evropskog “bezbednosnog trijaloga” na najvišem nivou između EU, Rusije i Turske o svim otvorenim pitanjima, od zamrznutih konflikata do energetske bezbednosti. Iz ovog bezbednosnog trijaloga bi u drugom koraku proizašao “evropski bezbednosni akcioni plan” za prevazilaženje ovih bezbednosnih problema. U trećem koraku, tek kada je postignut vidljiv napredak u rešavanju gorućih bezbednosnih pitanja i kada je poverenje između EU, Rusije i Turske izgrađeno, pristupilo bi se potpisivanju novog evropskog ugovora o bezbednosti. Ovaj novi poredak omogućio bi tranformaciju “tripolarnog” u “trilateralni” evropski bezbednosni poredak koji bi “održavao EU ujedinjenom, Rusiju post-imperijalnom, a Tursku evropskom”.

Ovde je korisno napraviti jednu istorijsku paralelu. Ministar spoljnih poslova Sovjetskog Saveza Vjačeslav Molotov je davne 1954. godine predložio Zapadnoj Evropi sporazum o pan-evropskoj bezbednosnoj arhitekturi koji bi potpisale sve evropske zemlje bez obzira na njihovo političko uređenje. Nakon što je predlog odbijen, godinu dana kasnije je osnovan Varšavski pakt, a Hladni rat je dobio blokovsku konfiguraciju koja će definisati međunarodne odnose sve do pada Berlinskog zida. Kada je ruski predsednik Dmitri Medvedev juna 2008. godine predložio sličnu ideju da se stvori pan-evropska bezbednosna arhitektura, to opet nije naišlo na razumevanje. Kao i Sovjetski Savez pedesetih godina, Rusija i Turska danas, u meri u kojoj ostaju isključene iz evropskog bezbednosnog poretka, teže da konsoliduju svoje sfere uticaja. Ovo ne ide samo na štetu EU već i na štetu čitavog evropskog kontinenta. Izveštaj Evropskog saveta za spoljne poslove daleko je od toga da nudi sveobuhvatan način kako odagnati avet multipolarne Evrope. Ipak on bez sumnje nudi svež i realan pogled na pan-evropsko bezbednosno okruženje koji bi unutar EU mogao da pokrene stratešku debatu sa mrtve tačke.

(*Preuzeto sa bloga Kosmopolitski realista)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s