Margaret Tačer (1925-2013): Naša sudbina je u Evropi

20. septembar 1988. | Margaret TAČER

(*govor održan na Koledžu Evrope u Brižu, Belgija)

Premijeru, rektore, Vaše ekselencije, dame i gospodo,

Pre svega, dopustite mi da Vam se zahvalim na ukazanoj prilici da se vratim u Briž i to u okolnostima potpuno drukčijim od moje poslednje posete, nakon pomorske nesreće trajekta u Zeebrižu, kada su belgijska hrabrost i požrtvovanost Vaših doktora i sestara spasile tako puno britanskih života. Zatim, dopustite mi da kažem kakvo je zadovoljstvo govoriti na Koledžu Evrope kojeg vodi njegov uvaženi rektor [profesor Lukaševski]. Koledž igra značajnu i sve važniju ulogu u životu Evropske zajednice. I najzad, dopustite mi da Vam se zahvalim na pozivu da održim govor u ovoj veličanstvenoj dvorani. Ima li boljeg mesta za govor o budućnosti Evrope nego u zgradi koja tako slavno podseća na veličinu koju je Evropa dosegla pre više od šeststotina godina.

Nas u Britaniji vaš grad Briž asocira na još mnogo istorijskih događaja. Džefri Čoser bio je čest posetilac ovde. I prvu knjigu koja je štampana na engleskom jeziku napravio je ovde u Brižu, Vilijem Kakston.

Gospodine predsedavajući, pozvali ste me da govorim na temu Britanije i Evrope. Možda bi trebalo da Vam čestitam na hrabrosti. Ako verujete nekim stvarima koje su bile rečene i napisane o tome kako ja vidim Evropu, mora da izgleda kao da ste pozvali Džingisa Kana da govori o vrlinama mirnog saživota!

Htela bih da počnem tako što ću razvejati neke od mitova o mojoj zemlji, Britaniji, i njenom odnosu sa Evropom, a da bi to i uradila, moram reći nešto o identitetu sâme Evrope. Evropa nije tvorevina Rimskog ugovora. Niti je evropska ideja vlasništvo bilo koje grupe ili institucije. Mi, Britanci, imamo prava na nasleđe evropske kulture koliko i svaka druga nacija. Naše veze sa ostatkom Evrope, kontinentom Evrope, bile su preovlađujući činilac u našoj istoriji. Tri stotine godina bili smo deo Rimskog carstva, i naše mape i dalje prate prave linije puteva koje su Rimljani gradili. Naši preci – Kelti, Saksonci, Dani – došli su sa kontinenta. Naša nacija bila je – da upotrebim tu omiljenu reč Zajednice – „restrukturirana“ pod normanskom i anžujskom vlašću u XI i XII veku. Ove godine, proslavljamo 300. godišnjicu od Slavne revolucije u kojoj je britanska kruna prešla princu Vilijemu Oranskom i kraljici Meri. Posetite velike crkve i katedrale Britanije, pročitajte našu književnost i oslušnite naš jezik: oni su svedoci kulturnog bogatstva koje smo primili od Evrope, i drugi Evropljani od nas.

Mi, u Britaniji, imamo razloga da budemo ponosni na način na koji smo, još od Magna Carta 1215. godine, utrli put razvoju predstavničkih institucija kao bastiona slobode. I ponosni smo na način kojim je Britanija bila dom ljudima iz cele Evrope koji su tražili utočište od tiranije. No, znamo da bez evropskog nasleđa političkih ideja ne bismo mogli postići ono što jesmo. Od klasične i srednjovekovne misli pozajmili smo koncept vladavine zakona koji odvaja civilizovano društvo od varvarstva. I na onoj ideji hrišćanstva – koju je rektor spomenuo – sa njenim priznanjem jedinstvene i duhovne prirode svakog pojedinca, na toj ideji mi i dalje zasnivamo našu veru u ličnu slobodu, i u druga ljudska prava.

Isuviše često istorija Evrope opisuje se kao serija beskrajnih ratova i svađa. Pa opet, iz naše perspektive, danas ono što nam najviše pada u oči jeste, svakako, naše zajedničko iskustvo. Na primer, priča o tome kako su Evropljani otkrivali, kolonizovali – i da, bez izvinjenja – civilizovali veliki deo sveta, jeste čudesna priča o umeću, veštini i hrabrosti. Međutim, mi Britanci smo na vrlo poseban način doprineli Evropi. Vekovima smo se borili da sprečimo pad Evrope pod prevlast jedne sile. Borili smo se i umirali za njenu slobodu. Svega nekoliko milja odavde, u Belgiji, leže tela 120.000 britanskih vojnika koji su poginuli u Prvom svetskom ratu. Da nije bilo te spremnosti da se bori i umire, Evropa bi davno bila ujedinjena – ali ne u slobodi, ne u pravdi. Britanska podrška pokretima otpora u poslednjem ratu bila je ono što je u mnogim zemljama održalo živim plamen slobode do dana oslobođenja. Sutra će kralj Boduen prisustvovati službi u Briselu kojom će se odati pomen mnogim hrabrim Belgijancima koji su dali svoje živote u službi Kraljevskom vazduhoplovstvu – žrtva koju nikada nećemo zaboraviti. Sa naše ostrvske tvrđave pokrenuto je oslobađanje Evrope. I još uvek, danas, stojimo zajedno. Gotovo 70.000 britanskih vojnika stacionirano je na evropskom kontinentu. Svi ovi primeri dokazi su naše posvećenosti budućnosti Evrope.

Evropska zajednica jedna je manifestacija evropskog identiteta, ali nije jedina. Nikada ne smemo zaboraviti da su istočno od gvozdene zavese narodi, koji su nekada uživali u evropskoj kulturi, slobodi i identitetu, sada odsečeni od svojih korena. Uvek ćemo posmatrati Varšavu, Prag i Budimpeštu kao velike evropske gradove. Niti bi trebalo zaboraviti da su evropske vrednosti pomogle Sjedinjenim Američkim Državama da postanu odvažni zaštitnik slobode.

Ovo nije suvoparna hronika opskurnih činjenica iz prašnjavih biblioteka prošlosti. Ovo je gotovo dve hiljade godina duga beleška britanskog učestvovanja u Evropi, saradnje sa Evropom i doprinosa Evropi, doprinosa koji je danas punovažan i jak, kao što je uvek i bio. Da, okrenuli smo se i ka širim horizontima – kao i drugi – i hvala Bogu na tome, jer Evropa nikada ne bi napredovala, i nikad i neće, kao uskogrudi, u sebe zagledan klub. Evropska zajednica pripada svim svojim članicama. Ona odražava tradicije i težnje svih svojih članica. I dopustite da budem savršeno jasna. Britanija ne sanja o nekom udobnom, izolovanom postojanju na ivici Evropske zajednice. Naša sudbina je u Evropi, kao dela Zajednice. To ne znači da naša budućnost leži samo u Evropi, ali ne leže ni budućnosti Francuske i Španije, niti uistinu bilo koje druge članice.

Zajednica sama po sebi, nije cilj. Niti je ona institucionalizovana zamisao koja treba da se stalno modifikuje po diktatima nekakvog apstraktnog intelektualnog koncepta. Niti smeju da je okoštaju beskrajne odredbe. Evropska zajednica je praktično sredstvo kojim Evropa može da osigura buduće blagostanje i bezbednost svog naroda u svetu, u kojem ima mnogo drugih moćnih nacija i grupa nacija. Mi Evropljani ne možemo dopustiti sebi da trošimo svoju energiju na unutrašnje prepirke ili opskurne institucionalne debate. Efikasna akcija je nezamenljiva. Evropa mora biti spremna da doprinese sopstvenoj bezbednosti u punoj meri, i da se takmiči, i trgovinski i privredno, u svetu u kojem uspeh dolazi zemljama koje ohrabruju pojedinačne inicijative i poduhvate, pre nego onima koje pokušavaju da ih umanje.

Ove večeri želim da istaknem neke od vodećih principa za budućnost koji će učiniti da Evropa uspe, ne samo u ekonomskom i odbrambenom smislu, već i u kvalitetu života i uticaja svojih naroda.

Moj prvi vodeći princip je sledeći: voljna i aktivna saradnja između nezavisnih, suverenih članica najbolji je način da se izgradi uspešna Evropska zajednica. Pokušaj potiskivanja državnosti zarad koncentrisanja moći u središtu evropskog konglomerata jako bi oštetio i ugrozio ciljeve koje težimo da postignemo. Evropa će biti jača upravo zato što ima Francusku kao Francusku, Španiju kao Španiju, Britaniju kao Britaniju, svaku sa njenim običajima, tradicijom i identitetom. Bilo bi budalasto pokušati ih uklopiti u nekakvog fotorobota evropske ličnosti. Neki od očeva osnivača Zajednice smatrali su da bi im Sjedinjene Američke Države mogle biti uzor. No, čitava istorija Amerike posve je drugačija od evropske. Ljudi su tamo odlazili da bi pobegli od netolerancije i stega života u Evropi. Tražili su slobodu i priliku; i njihov jak osećaj za svrhu im je, za protekla dva veka, pomogao da stvore novo jedinstvo i ponos u tome što su Amerikanci, baš kao što naš ponos leži u tome što smo Britanci ili Belgijanci, ili Holanđani, ili Nemci.

megi2Ja sam prva koja će reći da bi o mnogim važnim pitanjima zemlje Evrope trebalo da govore jednim glasom. Želim da vidim da prisnije radimo na stvarima koje radimo bolje zajedno nego sami. Evropa je jača kada tako postupamo, bilo to u trgovini, odbrani ili našim odnosima sa ostatkom sveta. Međutim, prisniji rad ne zahteva da se moć centralizuje u Briselu, niti da odluke donosi imenovana birokratija. Zaista je ironija da upravo kada zemlje poput Sovjetskog saveza, koje su pokušale da upravljaju svime iz centra, shvataju da uspeh zavisi od podele moći i odlučivanja od centra, ima i nekih u Zajednici koji bi izgleda želeli pokret u suprotnom pravcu. Nismo uspešno odmaknuli granice države u Britaniji samo da bi one bile povraćene na evropskom nivou sa evropskom superdržavom koja uspostavlja novu dominaciju iz Brisela. Naravno da želimo da vidimo Evropu više ujedinjenu i sa većim osećajem zajedničkog cilja. No, to se mora desiti na takav način da se sačuvaju različite tradicije, parlamentarne moći i osećanje nacionalnog ponosa u svačijoj zemlji, jer su upravo one bile izvor vitalnosti Evrope kroz vekove.

Drugi princip kojim sam se vodila je sledeći: politike Zajednice moraju se uhvatiti u koštac s problemima sadašnjosti na praktičan način, ma koliko to teško moglo da bude. Ako ne možemo reformisati one politike Zajednice koje su očito pogrešne ili neefikasne, i koje s pravom izazivaju javno negodovanje, nećemo dobiti ni podršku javnosti za budući razvoj Zajednice. I zato su postignuća Evropskog saveta prošlog februara u Briselu tako važna. Nije bilo pravično što se pola od ukupnog budžeta Zajednice trošilo na skladištenje i raspolaganje viška hrane. Sada se te zalihe ubrzano smanjuju. Odluka da se udeo poljoprivrede u budžetu smanji kako bi se oslobodila sredstva za druge politike – kakva je pomoć slabije razvijenim regionima i pomoć u obučavanju za posao – bila je apsolutno pravična. Uvođenje čvršće budžetske discipline koja bi primenjivala ove odluke i stavila rashode Zajednice pod kontrolu, takođe je bilo pravično. A, oni koji se žale što Zajednica provodi toliko vremena baveći se finansijskim detaljima, nisu shvatili poentu. Ne možete graditi na lošim temeljima, finansijskim ili drukčijim, i one korenite reforme oko kojih smo se dogovorili prošle zime, popločale su put za odličan napredak koji smo napravili otkako smo u zajedničkom tržištu.

Međutim, ne možemo ostati na onome što smo postigli do danas. Na primer, zadatak reformisanja Zajedničke poljoprivredne politike (CAP) daleko je od ispunjenja. Svakako, Evropa treba stabilnu i efikasnu uzgajivačku politiku. No, zajednička poljoprivredna politika postala je nezgrapna, neefikasna i strahovito skupa. Proizvodnja neželjenih viškova ne osigurava ni prihode, ni budućnost samih zemljoradnika. Stoga, moramo da nastavimo sa sprovođenjem politika koje ponudu stavljaju u bliži odnos sa potražnjom na tržištu, koje će smanjiti suvišnu proizvodnju i smanjiti troškove. Naravno, moramo zaštititi sela i ruralne oblasti koje su tako važan deo našeg nacionalnog života, ali ne intervencijom u cenama u poljoprivredi. Hvatanje u koštac sa ovim problemima zahteva političku hrabrost. Ako te hrabrosti manjka, Zajednica će se samo ocrniti u očima svog naroda.

Treći princip kojim se vodim jeste potreba za politikama Zajednice koje ohrabruju preduzetništvo. Ako želimo da Evropa napreduje i stvori poslove za budućnost, preduzetništvo je rešenje. Osnovni okvir već je tu: sâm Rimski ugovor stvoren je s namerom da bude povelja za ekonomsku slobodu. Međutim, nisu ga uvek tako čitali, još ređe primenjivali. Lekcija iz ekonomske istorije Evrope sedamdesetih i osamdesetih jeste da centralno planiranje i detaljna kontrola ne funkcionišu, a da lično preduzetništvo i inicijativa funkcionišu. Da je ekonomija koju kontroliše država recept za niski rast, dok slobodno preduzetništvo u zakonskim okvirima daje bolje rezultate. Evropa otvorena preduzetništvu jeste namera koja stoji iza stvaranja zajedničkog tržišta 1992. godine. Oslobađanjem od barijera, stvaranjem uslova za kompanije da posluju na evropskoj skali – time se možemo takmičiti sa Sjedinjenim Državama, Japanom i drugim ekonomskim silama koje se pomaljaju u Aziji i drugde. A to znači da se moć dâ slobodnom tržištu, većem izboru i da se umanji intervencionizam vlada.

Naš cilj ne treba da bude veća i detaljnija regulativa iz centra već treba da bude deregulacija i uklanjanje svih stega u oblasti trgovine. Britanija vodi, kada je reč o otvaranju sopstvenog tržišta drugima. London još odavno dočekuje finansijske institucije iz celog sveta, i upravo zbog toga je on i najveći i najuspešniji finansijski centar Evrope. Otvorili smo naše tržište za telekomunikacionu opremu, uveli konkurenciju u tržišne usluge i čak u samu telekomunikacionu mrežu – koraci koje drugi u Evropi tek sada preduzimaju. U vazdušnom saobraćaju preuzeli smo vođstvo u liberalizaciji, i videli smo korist u nižim cenama i većem izboru. Naša trgovačka flota otvorena je trgovačkim mornaricama Evrope. Voleli bismo da možemo da kažemo da se isto odnosi i na mnoge druge članice Zajednice. U vezi sa monetarnim poslovima, dopustite da kažem sledeće: glavni problem nije da li treba ili ne treba da postoji Evropska centralna banka. Trenutne i praktične potrebe su:

  • sprovoditi obaveze Zajednice prema slobodnom toku kapitala – u Britaniji, mi smo to već učinili;
  • kao i obavezu ukidanja mehanizama kontrole razmene valuta širom Zajednice – u Britaniji, mi smo ih ukinuli 1979. godine;
  • uspostaviti istinski slobodno tržište u finansijskim uslugama bankarstva, osiguranja, ulaganja;
  • i, što češće i bolje koristiti Evropsku monetarnu jedinicu (EKI).

Ove jeseni, Britanija će izdati državne obveznice sa denominacijom u EKI-jima i Britanija se nada da će videti i druge vlade Zajednice kako čine isto. To su prave potrebe jer to je ono što trebaju biznis i industrija Zajednice da bi se uspešno takmičili u svetu. Njih želi i evropski potrošač, jer će one proširiti njegove izbore i smanjiti njegove troškove. Pažnja Zajednice treba da bude usmerena ka takvim praktičnim radnjama. Kada se one ostvare i održe u jednom vremenskom periodu, bićemo u boljoj poziciji da prosudimo naš sledeći potez.

megi3Isto je i sa granicama naših zemalja. Naravno da želimo da učinimo prolaz robe kroz granice lakšim. Naravno da moramo ljudima da učinimo putovanje kroz Zajednicu lakšim. No, i zdrav razum nalaže nam da ne možemo potpuno ukinuti granične kontrole ako želimo da zaštitimo naše građane od kriminala, kao i da bismo zaustavili tokove droge, terorista i ilegalnih imigranata. Jedan hrabri nemački carinik upravo je to i dokazao pre tri nedelje, obavljajući svoju dužnost na granici Holandije i Nemačke, kada je zadao veliki udarac teroristima IRA. I pre nego što napustim temu zajedničkog tržišta, mogu li da kažem da svakako nisu potrebne nove odredbe koje podižu cene zapošljavanja i čine evropsko tržište rada manje fleksibilnim i manje konkurentnim u poređenju sa prekookeanskim proizvođačima. Ako ćemo imati evropski statut kompanije, on mora sadržati minimum odredbi. I mi u Britaniji sigurno bismo se borili protiv uvođenja kolektivizma i korporatizma na evropskom nivou – mada, šta ljudi žele da rade u svojim zemljama jeste njihova stvar.

Četvrti princip kojim se vodim jeste da Evropa ne treba da bude protekcionistička. Ekspanzija svetske ekonomije zahteva od nas da nastavimo proces uklanjanja trgovinskih barijera, i da to činimo u multilateralnim pregovorima unutar Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT). Bila bi izdaja ako bi, rušeći trgovinska ograničenja unutar Evrope, Zajednica podigla veću spoljašnju zaštitu. Moramo se postarati da naš pristup svetskoj trgovini bude u skladu sa liberalizacijom koju propovedamo kod kuće. Imamo odgovornost da pokažemo vođstvo u ovome, odgovornost koja je naročito usmerena prema manje razvijenim zemljama. Njima ne treba samo pomoć; više od svega njima su potrebne bolje trgovinske prilike da bi stekli dostojanstvo rastuće ekonomske snage i nezavisnosti.

Poslednji princip tiče se najfundamentalnijeg pitanja – uloge evropskih zemalja u odbrani. Evropa mora nastaviti da obezbeđuje sigurnu odbranu kroz NATO. Ne može biti govora o opuštanju, iako to podrazumeva i donošenje teških odluka i izdržavanje visokih troškova. NATO dugujemo mir koji je održavan proteklih 40 godina. Činjenica je da se stvari kreću našom stazom: demokratski model društva slobodnog preduzetništva dokazao se kao superioran; sloboda je u ofanzivi, mirnoj ofanzivi širom sveta, po prvi put u mom životu. Moramo stremiti održanju posvećenosti Sjedinjenih Država odbrani Evrope. A to podrazumeva da prihvatimo kakva opterećenja po njihove resurse ima svetska uloga koju su preduzeli, i da prihvatimo njihovo mišljenje, da njihovi saveznici treba da snose pun udeo u odbrani slobode, naročito od kako Evropa postaje bogatija. Sve više i više, tražiće od Evrope da igra ulogu u odbrani van svoje teritorije, kao što smo u skorijoj prošlosti i učinili u Zalivu. NATO i Zapadnoevropska unija odavno su uvideli gde leže problemi evropske odbrane, i istakli su i rešenja. I došlo je vreme kada moramo ostvariti naše izjave o snažnom odbrambenom naporu, tako što ćemo tražiti kvalitetnije za naš novac. To nije institucionalni problem. Nije ni problem regrutovanja. U pitanju je nešto istovremeno i jednostavnije i dublje: pitanje političke volje i političke hrabrosti, ubeđivanja ljudi u svim našim zemljama da se ne možemo zauvek uzdati u druge da nas brane već da svaka članica Alijanse mora podneti pravičan deo bremena. Moramo održati podršku javnosti za nuklearni detant, imajući na umu da zastarela oružja ne odvraćaju, od čega i dolazi potreba za modernizacijom. Moramo dostići zahteve za efektivnom konvencionalnom odbranom u Evropi protiv sovjetskih snaga koje se stalno modernizuju. Trebalo bi da razvijemo Zapadnoevropsku uniju (ZEU) ne kao alternativu NATO već kao sredstvo ojačavanja doprinosa Evrope zajedničkoj odbrani Zapada. Iznad svega, u vreme nesigurno u Sovjetskom savezu i Istočnoj Evropi, moramo sačuvati jedinstvo i odlučnost Evrope tako da, bez obzira šta se desi, naša odbrana bude sigurna. Istovremeno, moramo pregovarati o kontroli oružja i ostaviti otvorena vrata saradnji na svim drugim pitanjima koje pokriva Helsinška deklaracija. No, nikada nemojmo zaboraviti da naš način života, našu viziju i sve što se nadamo da ćemo postići ne obezbeđuje pravičnost naše stvari već snaga naše odbrane.

U ovome, ne smemo nikada oklevati, nikada omanuti.

Gospodine predsedavajući, verujem da nije dovoljno samo pričati u opštim mestima o evropskoj viziji ili idealu. Ako verujemo u njih, moramo mapirati put ispred nas i ustanoviti sledeće korake. To sam i pokušala da uradim večeras. Ovakav pristup ne traži nove dokumente: svi su tamo, Severnoatlanski ugovor, dopunjeni Briselski ugovor i Rimski ugovor, tekstovi koje su pisali dalekovidi ljudi, među njima i jedan znameniti Belgijanac, Pol-Anri Spak.

Koliko god daleko mi želeli da odemo, istina ja da tamo možemo stići samo korak po korak. I sada treba doneti odluke o sledećim koracima napred, a ne da sebi dopustimo da nas ometu utopijski ciljevi. Utopija nikada ne stiže, jer znamo da ne bismo voleli ako bi došla. Neka Evropa bude porodica nacija koje bolje razumeju jedna drugu, više cene jedna drugu, više čine zajedno, ali koje nalaze zadovoljstvo u nacionalnom identitetu ništa manje nego u našem zajedničkom evropskom poduhvatu. Neka bude Evropa koja igra svoju punu ulogu u velikom svetu, koja gleda ka spolja, ne ka unutra, i koja održava Atlantsku zajednicu – tu Evropu sa obe strane Atlantika – koja je naše najplemenitije nasleđe i naša najjača snaga.

Mogu li Vam se na kraju zahvaliti na privilegiji da održim ovo predavanje u ovoj velikoj dvorani ovog velikog Univerziteta.

(*Preveo sa engleskog: Mirko DAUTOVIĆ, UEF Srbija)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s