Manifest iz Ventotene

Altiero SPINELI

Altiero SPINELI

Altiero SPINELI, Ernesto ROSI

NACRT MANIFESTA „KA SLOBODNOJ I UJEDINJENOJ EVROPI“*

I. KRIZA MODERNE CIVILIZACIJE

Moderna civilizacija je postavila za svoj posebni temelj princip slobode koji kaže da čovek nije jednostavno instrument koji drugi mogu upotrebljavati, već da je pre svega glavno autonomno živo biće. Vraćajući se na ovu definiciju, svi oni aspekti društvenog života koji nisu poštovali ovaj princip dovedeni su u pitanje u velikom istorijskom procesu.

Ernesto ROSI

Ernesto ROSI

1.

Svim nacijama je priznato jednako pravo da se organizuju u nezavisne države. Svi narodi, definisani etničkim, geografskim, jezičkim i istorijskim karakteristikma, trebalo je da pronađu u organizaciji države, koja je stvorena prema njihovom posebnom konceptu političkog života, taj instrument koji najviše odgovara njihovim potrebama, bez ikakve spoljne intervencije. Ideologija nacionalne nezavisnosti bila je moćni podsticaj progresa. Pomogla je da se prevaziđe uskogrudi parohijalizam i generisala dublji osećaj za solidarnost protiv stranog ugnjetavanja. Uklonila je mnoge prepreke koje su sputavale kretanje ljudi i roba i, unutar teritorije svake nove države, proširila je institucije i sisteme naprednijih društava na nerazvijenije stanovništvo. Na nesreću, ipak, seme kapitalističkog imperijalizma proširilo se do tačke formiranja totalitarnih država i rasplamsavanja svetskih ratova i naša generacija bila je svedok tome.

Sada se nacija više ne smatra za istorijski proizvod zajednica ljudi koji je, kao rezultat dugog procesa, povećao sličnosti običaja i stremljenja i shvatanja svoje države kao najefektnije organizacije zajedničkog života u okviru celokupnog ljudskog društva. Ona je, naprotiv, postala sveti entitet, organizam koji treba da uzima u obzir samo sopstveno postojanje, sopstveni razvoj, bez i najmanjeg osvrta na štetu koje to može učiniti drugima.

Apsolutni suverenitet nacionalnih država dao je svakoj od njih želju za dominacijom, jer svaka od njih se oseća ugroženom od strane drugih, i smatra za svoj životni prostor veliku rastuću teritoriju gde će imati pravo slobodnog kretanja i oslanjati se na sebe samu, bez bilo kakve druge pomoći. Ova žudnja za dominacijom ne može biti umirena bez dominacije najjače države nad svim drugim.

Kao posledica svega ovoga država više nije čuvar građanske slobode, već se transformisala u gospodara nad vazalima obaveznih na pokoravanje, i u svojoj moći drži sva znanja potrebna za dostizanje maksimalne ratne efikasnosti. Čak i u vreme mira, koje se smatra pauzom tokom koje se priprema za neizbežene ratove koji slede, vojnička klasa danas je predominantna nad civilnim društvom u mnogim zemljama, čineći sve težim i težim funkcionisanje slobodnog političkog sistema. Izrazi civilne politike kao što su škole, istraživanje, produktivnost, uprava, zbog toga rade sa poteškoćama i uglavnom su usmereni na jačanje vojne snage. Žene se smatraju proizvođačima vojnika i za to su nagrađene na sličan način kao i priplodna marva. Od najranijih godina deca se uče da barataju oružjem i da mrze strance. Lična sloboda je gotovo ukinuta jer je svako deo vojnog establišmenta i u svakom trenutku može biti pozivan u oružane snage. Ratovi koji se ponavljaju prinuđuju ljude da napuštaju svoje porodice, poslove, imovinu, i često traže krajnje žrtve zarad ciljeva čiju vrednost niko zaista ne razume. Potrebno je samo nekoliko dana da se unište rezultati decenija zajedničkih napora da se poveća opšte dobro.

Totalitarne države su one koje su na najkoherentniji način dostigle sjedinjavanje svih snaga, proizvodeći najveću koncentraciju i najveći nivo samodovoljnosti. Te organizacije su dokazale da su najprikladnije današnjem međunarodnom okruženju. Ukoliko bi se jedna nacija kretala ka naglašenijem totalitarizmu, to odmah prate druge, prolazeći kroz istovetni tesnac svoje volje da opstanu.

Lokacija Pontinskih ostrva

Lokacija Pontinskih ostrva

2.

Priznato je jednako pravo svih građana da učestvuju u procesu formiranja državne volje. Ovo je trebalo da bude sinteza slobodno izraženih, promenjivih ekonomskih i ideoloških potreba svih društvenih grupa. Takva politička organizacija omogućila je ispravljanje ili bar umanjivanje mnogih od najočitijih nepravdi nasleđenih iz prethodnog režima. Ali sloboda štampe, okupljanja, i proširivanje prava glasa uz održavanje predstavničkog sistema vlasti, učinilo je odbranu starih privilegija sve težim.

Siromašni su polako učili kako da koriste ove instrumente u borbi za prava koja su posedovale privilegovane klase. Porezi na nezarađen dohodak i nasledstvo, povećane dažbine koje bi trebalo platiti na veće prihode, izuzeća od plaćanja poreza za niska primanja i ključna dobra; besplatno javno školovanje; povećana potrošnja za socijalnu zaštitu; agrarne reforme; kontrola nad fabrikama i zanatskim radnjama – sve to je sada zapretilo privilegovanim klasama u svojim dobro zaštićenim tvrđavama.

Čak i privilegovane klase, koje su se saglasile sa jednakošću u političkim pravima, nisu mogle da private činjenicu da su neprivilegovani to iskoristili za dostizanje konkretne ekonomske i socijalne jednakosti koja bi dala razuman značaj stvarnoj slobodi. Na kraju Prvog svetskog rata pretnja je postala prevelika: bilo je jedino prirodno da ove klase toplo dočekaju i podrže rađanje diktatura koje su oduzele pravne instrumente od svojih protivnika.

S druge strane, rađanje ogromnih industrijskih i bankovnih grupacija, i sindikata koji su uključivali čitave armije radnika, grupa i unija koje su pritiskale vlasti u cilju ostvarivanja politika koje su jasno favorizovale njihov posebni interes, pretile su da razbiju državu u mnogo ekonomskih baronstava, koji bi se ljuto borili jedan sa drugim: liberalni, demokratski sistemi postali su oruđe ovih grupa da iskorišćavaju celo društvo još više, i posledično izgube svoj prestiž. Na taj način oni su sve više i više bili ubeđeni da samo totalitarna država, u kojoj su lične slobode takođe ukinute, može nekako razrešiti konflikte interesa koje postojeće političke institucije nisu mogle da kontrolišu.

Štaviše, totalitarni režimi konsolidovali su, uopšteno govoreći, razne socijalne kategorije na onim nivoiima na koje su postepeno došli upotrebom policijske kontrole nad svakim aspektom života građanina, a nasilnim odstranjivanjem svakog drugačijeg glasa, ovi režimi su onemogućili bilo kakvu pravnu mogućnost za buduće ispravljanje sadašnje situacije. Ovo je osiguralo, potom, postojanje duboko parazitske klase odsutnih vlasnika zemljišta i uživaoca prihoda koji su doprinosili društvenoj produktivnosti jedino kroz skidanje dividendi sa svojih akcija; vlasnici monopola i lanaca prodavnica koji eksploatišu potrošače i čine da ispare sume koje su sa strane odvojili mali investitori; plutokrate skrivene iza scene vuku konce političara i koriste državnu mašineriju za sopstvenu ekskluzivnu korist, praveći se da su zainteresovani za viši nacionalni interes. Kolosalna bogatstva nekolicine su očuvana, kao i mizerija masa, isključenih iz uživanja plodova moderne kulture. Oni su u velikoj meri očuvali ekonomski režim u kome su materijalna dobra i rad, koji bi trebalo da se upotrebljavaju tako da zadovolje osnovne potrebe za razvoj vitalnih ljudskih snaga, umesto toga usmereni na zadovoljstvo najbizarnijih želja onih koji su u mogućnosti da plate najviše cene; ekonomski režim u kome je, kroz pravo na nasledstvo, moć novca očuvana u okviru iste klase i transformisana u privilegiju bez ikakve relacije sa socijanim vrednostima pruženih usluga. Polje proleterskih mogućnosti je toliko malo da su radnici u cilju preživljavanja prinuđeni da prihvate ekploataciju bilo koga ko ponudi posao.

Kako bi se radnička klasa onesposobila i potčinila, sindikati su transformisani od slobodnih organizacija za borbu što su bili, kojima su upravljali pojedinci koji su uživali poverenje svojih saradnika, u organe policijske prismotre koje vode zaposleni koje je izabrala vladajuća klasa i koji su odgovorni samo njoj. Ukoliko se učine poboljšanja u ekonomskom poretku, ona su jednostavno i jedino diktirana vojnim potrebama, koje su zajedno sa reakcionarnim ambicijama privilegovanih klasa dale krila i ojačale totalitarne Države.

Ostrvo Ventotene

Ostrvo Ventotene

3.

Trajna vrednost kritičkog duha bila je usmerenost protiv autoritarnog dogmatizma. Sve što je potvrđeno moralo je biti istinito i proverljivo, ili nestati. Najveća dostignuća našeg društva u svakom polju duguju mnogo ovom otvorenom pristupu. Ali ova duhovna sloboda nije preživela krizu koju su stvorile totalitarne države. Nove dogme koje treba prihvatiti ili kao verske zapovesti, ili sa cinizmom, preuzimaju sva polja znanja.

Iako niko ne zna šta je to rasa, i najjednostavnija shvatanja istorije naglašavaju apsurdnost pojma, od psihologa se zahteva da veruju, dokazuju i ubeđuju da ljudi pripadaju izabranoj rasi, prosto zbog toga što je ovaj mit potreban imperijalizmu da podstakne mase na mržnju i gordost. Najočitiji koncepti ekonomske nauke moraju biti shvatani kao anatema ako samodovoljna politika, trgovinski bilansi i druge stare doskočice merkantilizma mogu biti predstavljeni kao vrhunska dostignuća našeg vremena. Zbog ekonomske međuzavisnosti svih delova sveta, životni prostor potreban širokoj populaciji koja hoće da održi životni standard u skladu sa modernom civilizacijom, jedino može biti ceo globus. Ali pseudo-nauka geopolitika je stvorena, i njena svrha je da demonstrira validnost teorije o živim bićima, u cilju legitimisanja teorijskog šinjela imperijalističke težnje da nadvlada.

Istorija je falsifikovana u svojim esencijalnim podacima, u interesu vladajućih klasa. Bibiloteke i knjižare čiste se od svih knjiga koje se ne smatraju prihvatljivim. Senke mračnjaštva ponovo prete da uguše ljudski duh. Društvena etika slobode i jednakosti je podrivena. Ljudi se više ne doživljavaju kao slobodni građani koji mogu koristiti državu sa dostizanje kolektivnih ciljeva. Oni su, umesto toga, sluge države, koja odlučuje o njihovim ciljevima i volja onih koji imaju moć je maskirana iza volje države. Ljudi više nisu potčinjeni zakonu; oni su postavljeni u hijerarhijski odnos i očekuje se da se pokoravaju svojim nadređenima, čiji su lideri pogodan sveti Lider, bez diskusije. Režim, zasnovan na kastama, izvire ponovo bez otpora, iz sopstvenog pepela.

Ova reakcionarna, totalitarna civilizacija, nakon trijumfa u nizu zemalja, konačno je našla, u nacističkoj Nemačkoj, snagu za koju se smatralo da je sposobna da iscrta konačne posledice. Nakon pedantne pripreme, čvrsto i beskrupulozno ostvarujući prednost iz rivaliteta, egoizma i gluposti drugih, ponevši sa sobom druge evropske vazalne države – među kojima pre svega Italiju, i u paktu sa Japanom koji teži istovetnim ciljevima u Aziji, Nemačka se samo-lansirala u kampanju za nadmoć. Njena pobeda bi značila finalnu konsolidaciju totalitarizma u svetu. Sve njegove karakteristike zagorčale bi se do najvišeg nivoa, i progresivne snage bile bi osuđene na višegodišnju ulogu proste negativne opozicije.

Tradicionalna arogancija i netolerancija nemačkih vojnih klasa može nam dati ideju kakva bi bila njeihova dominacija, nakon pobedničkog rata. Kako bi komandovali, pobednički Nemci mogli bi čak započeti sa petogodišnjom darežljivošću prema drugim evropskim narodima, formalno poštujući njihove teritorije i njihove političke institucije, u isto vreme zadovoljavajući lažni osećaj patriotizma onih koji smatraju boje pogranične ograde, i državljanstvo viđenijih političara, za važnije od odnosa moći i efektivnog zadovoljstva institucija države. Kako god kamuflirana, realnost je uvek ista: nova podela čovečanstva na Spartance i Helote.

Čak i kompromisno rešenje između dve borbene strane bio bi jedan korak napred za totalitarizam; u stvari sve zemlje zajedno koje su sposobne da izbegnu kontrolu Nemačke biće prinuđene da usvoje istu formu političke organizacije, u cilju da se adekvatno pripreme za predstojeći rat.

Ali ukoliko je Hitlerova Nemačka i uspela u obaranju manjih država jedne po jedne, ova akcija je naterala rastuće moćne snage da se uključe u bitku. Odvažni borbeni duh Velike Britanije, čak i u tom najkritičnijem trenutku kada je bila jedina koja se suprotstavila neprijatelju uzrokovao je da Nemci paralelno ratuju uz hrabri otpor ruske armije, i dao Americi vremena da mobiliše svoje neograničene proizvodne resurse. I ova borba protiv nemačkog imperijalizma je tesno povezana sa borbom kineskog naroda protiv japanskog imperijalizma.

Velike mase ljudi i bogatstva su već izvučene protiv totalitarnih sila čija je snaga već dostigla svoj vrhunac i jedino se može postepeno istrošiti. Protivničke snage, nasuprot tome, već su prebrodile svoje najteže trenutke i na putu su ka vrhu. Dan za danom rat Saveznika silovito budi želju za oslobođenjem, čak i u onim zemljama koje su potčinjene nasilju i izgubile su svoj put usled poraza koje su pretrpele. To je čak ponovo probudilo ovu želju i kod stanovništva Osovine koji shvataju da su uvučeni u očajnu situaciju, samo zbog zadovoljenja požude njihovih vladara za moći.

Spori proces, zbog kojeg su se nepregledne mase ljudi pasivno prepustile da ih oblikuje novi režim, tome se prilagodile i čak doprinele njegovoj konsolidaciji, došao je do zaustavljanja. I suprotni proces je otpočeo. U ovaj ogromni talas, koji se polako ubrzava uključene su sve progresivne snage, najprosvećenije grupe radničkih klasa koje nisu dozvolile da budu poljuljane, bilo terorom ili laskanjem, u njihovoj ambiciji da dostignu bolji kvalitet života; najsvesniji elementi intelektualnih klasa, uvređenih prinudnom degradacijom ljudske inteligencije; biznismeni i investitori koji, sposobni da preduzmu nove inicijative, žele da se oslobode zamki birokratije i nacionalnog apsolutizma, koji opterećuje sve njihove pokrete; i svi oni koji se, zahvaljujući urođenom osećaju dostojanstva, neće pognuti pod poniženjem servilnosti.

Danas, spas naše civilizacije u rukama je ovih snaga.

II. POSLERATNE DUŽNOSTI – EVROPSKO JEDINSTVO

Nemački poraz neće automatski odvesti u reformu Evrope prema našem idealu civilizacije.

Ukratko, intenzivni period opšte krize (tokom koga će Države ležati slomljene, tokom koje će narodne mase zabrinuto čekati novu poruku i, u međuvremenu, kao istopljena masa, spaljena, biti lako presipana u nove modle, sposobna da podrži vođstvo ozbiljnih internacionalaca) klase koje su bile najprivilegovanije pod starim nacionalnim sistemima pokušaće da iskoriste, nepošteno ili nasilno, da umere osećanja, internacionalističke strasti i počeće pretenciozno da rekonstruišu stare, institucije Države. I engleski lideri, verovatno u saglasnosti sa Amerikancima, mogu pokušati da poguraju stvari u ovom pravcu, u cilju ponovnog uspostavljanja politike ravnoteže snaga, u otvorenom i hitnom interesu njihovih imperija.

Konzervativne snage, to su: upravnici osnovnih institucija nacionalnih Država; najviši oficiri oružanih snaga sve do, gde postoje, monarha; grupe monopolitičkog kapitalizma koje su vezale svoje profite za bogatstva Države; veliki zemljoposednici i sveštenička hijerarhija, koja može očekivati svoj parazitski dohodak jedino u stabilnom, konzervativnom društvu; i sledeći njih, nepregledna masa ljudi koji od njih zavise ili koji su jednostavno zavedeni njihovom tradicionalnom moći. Sve te reakcionarne snage već osećaju da struktura puca, i pokušavaju da sačuvaju spostvenu kožu. Kolaps bi ih lišio odjednom svih garancija koje su do sada uživali, i izložio bi ih napadu progresivnih snaga.

march_UEFRevolucionarna situacija: stari i novi trendovi

Pad totalitarnih režima imaće sentimentalno značenje, za cele populacije, kao dolazak „slobode“; sva ograničenja će nestati i, automatski, potpuna sloboda govora i okupljanja će vrhovno zavladati. To će biti trijumf demokratskih tendencija. Ove tendencije imaju bezbrojne senke i nijanse, koje se prostiru od vrlo konzervativnog liberalizma do socijalizma i anarhije. Oni veruju u „spontanu generaciju“ događaja i institucija i u apsolutnu dobrotu impulsa iz nižih klasa. Oni ne žele da prisiljavaju ruku „istorije“, ili „naroda“, ili „proletarijata“, ili kako god drugačije da nazivaju njihovog Boga. Oni se nadaju kraju diktatura, zamišljajući ovo kao ponovno uspostavljanje neotuđivog prava ljudi na samoopredeljenje. Njihov iskukurikani san je ustavotvorna skupština, izabrana najširim pravom glasa i sa najskrupuloznijim poštovanjem prava izbornika, koji moraju odlučiti o ustavu koji žele. Ukoliko je stanovništvo nezrelo, ustav neće biti dobar; ali on može biti ispravljen jedino kroz stalne napore ubeđivanja.

Demokratske grupacije ne poriču nasilje u principu, ali oni žele da ga koriste jedino kada je većina ubeđena da je to neophodno, to jest, kada je to malo više od skoro suvišne tačke na i. One su, tako, korisni predvodnici samo u vremenima uobičajene administracije, tokom koje je gotovo cela populacija (generalno) uverena u vrednost osnovnih institutcija; da njih treba menjati jedino u relativno drugorazrednim aspektima. Tokom revolucionalnih vremena, kada se institucijama ne može jednostavno upravljati, već ih radije treba stvarati, demokratske procedure glasno propadaju. Žalosna nemoć demokratske grupacije pokazala se tokom ruske, nemačke, španske revolucije, što su tri najskorija primera. U takvim situacijama, kada je aparat stare države propao, zajedno sa svojim zakonima i administracijom, dolazi do momentalnog bujanja skupština i narodnih delegacija u kojima se sve progresivne socijalističke snage udružuju i agituju, bilo pretvarajući se da poštuju prethodnu legalnost, ili je preziru. Stanovništvo ima određene osnovne potrebe da zadovolji, ali ne zna tačno šta želi i kako da deluje. Hiljade zvona zvoni im u ušima. I pored miliona umova, ne mogu da se orijentišu, i to se potom lomi na bezboroj tendencija, struja i frakcija, koje se uzajamno bore. U trenutku kada je potrebna najveća odlučnost i čvrstina, demokrate se izgube, zato što nemaju zaleđinu u sponatnoj narodnoj podršci, već u mračnom ispoljavanju strasti. Oni misle da je njihova dužnost da postignu konsenzus i predstavljaju se kao nadahnuti propovednici, dok umesto toga postoji potreba za liderima koji su sposobni da spoznaju šta žele i kuda da idu. Oni propuštaju šanse koje bi bile povoljne za konsolidaciju novog režima i čak pokušavaju da naprave određena tela kojima je potrebna duža priprema i za koje bi u svakom slučaju bilo primerenije da prorade odmah zbog relativne smirenosti. Oni svojim protivnicima daju municiju koje ovi koriste da ih zbace. Oni predstavljaju, sa svojih hiljade struja, ne samo volju za obnovom, već i konfuzne kaprice i želje u svakom umu koji, postajući paralizovan, zapravo priprema teren za rast reakcije. Demokratski politički metodi predstavljaju mrtve težnje tokom revolucionarnih kriza.

Kako će demokrate kao nosioci slobode gubiti svoju prvobitnu popularnost usled beskonačnih rasprava, i u nedostatku bilo kakve ozbiljne političke i socijalne revolucije, pred-totalitarne političke institucije će nužno biti ponovo uspostavljene, i ponovo će se razviti borba po linijama stare klasne opozicije.

Princip po kojem je klasna borba stanje u kojem se iznova vode sve političke borbe postala je osnovna linija posebno među radnicima u fabrikama, što je davalo konzistentnost njihovim politikama dok god su osnovne institucije bile neupitne. Ali to postaje instrument izolacije proletatrijata, u trenutku kada je nametnuta potreba za transformacijom čitave društvene strukture. Radnici, obrazovani u klasnom sistemu, ne mogu videti ništa izvan svoje posebne klase, ili čak kategorije, bez da brinu o tome kako da ih povežu sa interesima drugih društvenih slojeva. Oni ili teže jednostranoj diktaturi proletarijata u cilju postizanja utopijske kolektivizacije svih materijalnih dobara za proizvodnju, što je tokom vekovne propagande obeleženo kao lek za sva zla. Ova politika ne privlači druge slojeve, osim radnika, koji na taj način ostaju uskraćeni za podršku drugih progresivnih snaga, ili ih ostavljaju na milost lukavo organizovanoj reakciji koja na taj način razbija radnički pokret.

Među brojnim proleterskim tendencijama, sledbenici klasne politike i kolektivističkog ideala, komunisti, rano su prepoznali teškoću u pridobijanju dovoljno sledbenika za obezbeđivanje pobede. Oni su se zbog toga organizovali – drugačije od drugih narodnih partija – u rigidno disciplinovan pokret. On je eksploatisao ruski mit u cilju organizacije radnika, ali on ne prihvata njihovu reč kao zakon i koristi radnike u najrazličitijim manevrima.

Ovakav stav čini komuniste, tokom revolucionarnih kriza, efikasnijim od demokrata. Ali njihovo držanje radnika u najvećoj mogućoj meri odvojenih od drugih revolucionalnih pokreta – propovedajući da njihova „stvarna“ revolucija tek treba da nastupi – pretvara ih u sektaški element koji, u odlučnim momentima, slabi zbir progresivnih snaga. Pored toga, njihova apsolutna zavisnost od ruske države, koja ih je u više navrata koristila u sprovođenju svoje nacionalne politike, onemogućava ovu Partiju da preduzme političku akciju sa kontinuitetom. Oni uvek moraju da se skrivaju iza nekog Karolja, nekog Bluma, nekog Negrina, i onda da idu putem propasti zajedno sa demokratskim marionetama koje su upotrebljene. Vlast se stiče i održava ne samo putem lukavstva, već i kapacitetima da se odgovori potrebama modernog društva na organski i životan način.

Ukoliko bi borba ostala ograničena na tradicionalne nacionalne granice, bilo bi izuzetno teško izbeći stare neizvesnosti. Nacionalne Države, u stvari, toliko su duboko isplanirale svoje posebne ekonomije, da će glavno pitanje uskoro biti koja će ekonomska grupa, odnosno, koja će klasa, rukovati kontrolisanjem plana. Progresivni front bi ubrzo bio razbijen u tuči izmešu ekonomskih klasa i kategorija. Najverovatniji rezultat je da bi reakcionari imali veću dobit od svih ostalih.

Pravi revolucionarni pokret mora se podići od onih koji su bili kadri da kritikuju stare političke pozicije; on mora umeti da sarađuje i sa demokratskim i sa komunističkim snagama kao i sa svima onima koji rade na razbijanju totalitarizma, bez da se uhvati u zamku političkih praksi bilo kojeg od njih.

Reakcionarne snage imaju potrebne ljude i službenike koji su bili trenirani da naređuju i koji će se nemilosrdno boriti da očuvaju svoju nadmoć. Kada okolnosti budu veoma teške, oni će se pritvorno prikazivati kao ljubitelji slobode, mira, opšteg dobra, siromašnih klasa.

Već smo u prošlosti viđali kako su oni iskorišćavali popularne pokrete, i paralisali, preokretali i transformisali ih u potpunu suprotnost onoga što su bili. Bez sumnje oni će biti najopasnija snaga za suočavanje.

Tačka koju će pokušavati da iskoriste jeste obnova nacionalne Države. Tako će oni uspeti da dohvate najšira narodna osećanja, koja su najdublje pogođena skorašnjim događajima, kojima se najlakše može rukovati za reakcionarne ciljeve: patriotski osećaj. Na ovaj način oni se takođe nadaju lakom zbunjivanju ideja svojih protivnika, jer za narodne mase jedino političko iskustvo koje su stekli do sada bilo je u nacionalnom kontekstu, tako da je srazmerno lako usmeriti njih i njihove kratkovide lidere obnovi Država „posečenih“ olujom.

Ukoliko se ovakav cilj dostigne, reakcija bi pobedila. Na prvi pogled, ove Države bi mogle i biti široko demokratske i socijalističke; bilo bi samo pitanje vremena pre nego bi se vlast vratila u ruke reakcionara. Nacionalne surevnjivosti bi se ponovo razvile, i svaka Država bi nanovo izrazila svoje zadovoljstvo putem snage svoje armije. U manje ili više kratkom vremenskom roku njihova najvažnija dužnost bila bi da pretvore populaciju u armije. Generali bi ponovo komandovali, imaoci monopola bi ponovo ostvarivali profite iz samodovoljnosti, birokratija bi nastavila da buja, sveštenstvo bi držalo mase poslušnima. Sva prethodna pitanja bi se zgrčila u ništavilo u poređenju sa potrebom za pripremama za novi rat.

Pitanje koje se mora najpre razrešiti, a čiji izostanak će učiniti napredak pukom maskom, je definitvno ukidanje podele Evrope na nacionalne, suverene Države. Pad većine Država kontinenta pod nemački parni valjak već je postavilo sudbine evropskog stanovništva na zajednički temelj: ili će se sve zajedno potčiniti Hitlerovoj vlasti, ili će nakon njegovog pada sve zajedno ući u revolucionarnu krizu u kojoj neće opstati rigidne i podeljene u čvrste državne strukture. Opšti duh današnjice je mnogo više otvoren prema federalnoj reorganizaciji Evrope nego u prošlosti. Teško iskustvo poslednjih decenija otvorilo je oči čak i onima koji su odbijali da vide i doprinelo sazrevanju mnogih okolnosti povoljnih za naš ideal.

Svi razumni ljudi prepoznaju da je nemoguće održati ravnotežu snaga među nezavisnim evropskim državama sa militantnom Nemačkom koja bi koegzistrala pod istim uslovima sa drugim državama, niti možemo razbiti Nemačku i držati je pod čizmom kada bude osvojena. Postalo je jasno da nijedna država u Evropi ne može ostati na marginama dok se druge bore, niti išta vrede deklaracije o neutralnosti ili paktovi o nenapadanju. Demonstrirana je uzaludnost, čak i štetnost tela poput Društva naroda, koje je nastojalo da obezbedi primenu međunarodnog prava bez vojne sile u stanju da sprovede njegove odluke, i poštujući apsolutni suverenitet država učesnica. Princip neintervencije, koji kaže da svaki narod ima slobodu da izabere despotsku vladu ako to nalazi za shodno, kao da unutrašnje uređenje svake države ne utiče na vitalne interese svih drugih evropskih država, pokazao se potpuno apsurdnim. Kombinovani nerešivi problemi koji su trovali međunarodni život na kontinentu – granice iscrtane u oblastima sa mešovitim stanovništvom, zaštita stranih manjina, pristup lukama zemalja bez izlaza na more, Balkansko pitanje, Irski problem, itd. – našli bi jednostavno rešenje u Evropskoj federaciji, baš kao što su slični problemi malih država koje su postale deo većeg nacionalnog entiteta izgubili na oštrini jer su se transformisali u probleme odnosa među različitim pokrajinama.

S druge strane, kraj osećaja bezbednosti inspirisan nenapadljivom Velikom Britanijom, koja je obezbeđivala „sjajnu izolaciju“ Britancima, raspad armije i same francuske Republike pri prvom ozbiljnijem sudaru sa nemačkim snagama (rezultat koji je, nadamo se, umanjio šovinistički stav o apsolutnoj galskoj superiornosti) i posebno svest o ozbiljnosti rizika opšteg porobljavanja, jesu okolnosti koje ohrabruju uspostavljanje federalnog režima, koje će učiniti kraj sadašnjoj anarhiji. Uz to, činjenica da je Engleska prihvatila principe nezavisnosti Indije i da je Francuska verovatno izgubila svoje celokupno carstvo priznavanjem svog poraza, olakšaće pronalaženje osnova za evropski dogovor o kolonijalnim posedima.

Svemu ovome mora se dodati nestanak nekih od najvažnijih dinastija i krhkost osnova koje održavaju one koje opstaju. Mora se uzeti u obzir da te dinastije, smatrajući različite države kao njihove tradicionalne privilegije, zajedno sa moćnim interesima koji ih podržavaju, predstavljale su ozbiljnu prepreku racionalnom organizovanju Sjedinjenih evropskih država, koje mogu jedino biti zasnovane na republikanskom ustavu federalnih zemalja. I, jednom kada se horizont Starog kontinenta pomeri, i kada se svi ljudi koji čine čovečanstvo ujedine oko zajedničkog plana, biće potrebno prepoznati da je Evropska federacija jedina zamisliva garancija da odnosi sa američkim i azijskim narodima mogu postojati na osnovama miroljubive saradnje, dok se iščekuje dalja budućnost, kada će političko jedinstvo čitavog globusa postati moguće.

Linija razdvajanja između progresivnih i reakcionarnih partija ne prati više formalne linije veće ili manje demokratije, ili više ili manje uvedenog socijalizma; radije podela pada po linijama, vrlo novim i suštinskim, koja razdvaja članove partija u dve grupe. Prva je sačinjena od onih koji shvataju za ključnu svrhu i cilj borbe onaj prastari, odnosno, takmičenje za nacionalnu političku moć – i koji, iako nevoljno, igraju u rukama reakcionarnih snaga i dopuštaju da se užarena lava narodnih strasti postavi u stare oblike, tako omogućavajući da još jednom narastu stari apsurdi. Drugi su oni koji vide stvaranje jake međunarodne države kao glavni cilj; oni će usmeravati narodne snage prema ovom cilju i, osvojivši nacionalnu vlast, upotrebiće je pre svega kao instrument za postizanje međunarodnog jedinstva.

Putem propagande i akcije, težeći uspostavljanju na svaki mogući način sporazuma i veza između pojedinačnih pokreta koji su naravno bili formirani u različitim zemljama, sada se mora napraviti osnova za pokret koji ume da mobiliše sve snage za rađanje novog organizma koji će biti najveće ostvarenje, i najnovije, koje se dogodilo u Evropi tokom vekova; i ustava za stabilnu federalnu državu, koja će imati evropsku vojnu službu umesto nacionalnih armija na raspolaganju; koja će odlučno razbiti ekonomske autarhije, kičmu totalitarnih režima; koja će imati dovoljna sredstva da obezbedi da njene odluke o održanju zajedničkog poretka izvršavaju u pojedinačnim federalnim državama, dok će svaka država zadržati autonomiju koja joj je potrebna za jednostavnu artikulaciju i razvoj političkog života prema posebnim karakteristikama različitih naroda. Ako dovoljan broj ljudi u najvažnijim evropskim državama ovo shvati, onda će pobeda biti brzo dostignuta, i stanje i duh će biti povoljni za njihov projekat. Oni će pred sobom imati partije i grupacije koje su več bile diskvalifikovane katastrofalnim iskustvom tokom poslednjih dvadeset godina. To će biti momenat za novu akciju i to će biti momenat za nove ljude: MOMENAT ZA SLOBODNU I UJEDINJENU EVROPU.

flag_of_EUIII. POSLERATNE DUŽNOSTI – REFORMA DRUŠTVA

Slobodna i ujedinjena Evropa ja neophodna pretpostavka za jačanje moderne civilizacije, koja je privremeno bila zaustavljena totalitarnom erom. Sa krajem ove ere odmah će u celini oživeti istorijski proces borbe protiv društvenih nejednakosti i privilegija. Sve stare konzervativne strukture koje su onemogućavale ovaj proces će ili biti već raspadnute ili biti u stanju raspada. Ova kriza se mora upotrebiti, sa odlučnošću i hrabrošću.

Kako bismo odgovorili na naše potrebe, evropska revolucija mora biti socijalistička, odnosno njen cilj mora biti emancipacija radničkih klasa i ostvarivanje humanijih životnih uslova za njih. Orijentacija koju treba izabrana za preduzimanje koraka ne može, međutim, zavisiti jedino na čistom doktrinarnom principu koji kaže da privatno vlasništvo nad materijalnim sredstvima za proizvodnju mora, kao generalno pravilo, biti ukinuto, i jedino privremeno tolerisano kada se ne može napraviti drugačiji izbor. Opšta državna kontrola ekonomije bila je prva, utopijska, forma u kojoj su radničke klase zamišljale svoje oslobođenje iz okova kapitalizma. Jednom kada se to dostigne, međutim, to ne proizvede očekivane rezultate: naprotiv, nastaje takav režim u kome je čitava populacija potčinjena ograničenoj klasi birokrata koji vode ekonomiju.

Istinski princip socijalizma, u kojem opšta kolektivizacija nije bila ništa drugo do ishitrena i pogrešna pretpostavka, jeste princip koji kaže da ekonomske snage ne smeju dominirati čovekom, već radije – kao i sile prirode – one moraju biti potčinjene čoveku, koji ih usmerava i kontorliše na najracionalniji način, tako da najširi slojevi stanovništva ne postanu njihove žrtve.

Gigantske snage progresa koje izviru iz ličnih interesa, ne smeju biti ispunjene dosadnim sivilom rutine. Ako bude tako, isti nerešiv problem će izrasti: kako podstaći duh inicijative koristeći platne razrede i druge odredbe slične vrste. Snage progresa moraju biti uzdignute i proširene, i pronaći rastuće razmere za razvoj i upotrebljivost; u isto vreme, granice koje vode ove snage prema ciljevima najveće dobrobiti za celo društvo, moraju biti ojačane i usavršene.

Privatno vlasništvo mora biti ukinuto, ograničeno, ispravljeno, prošireno: shodno različitim situacijama, a ne prema principu. Ova smernica lako se može ubaciti u proces kreiranja evropskih ekonomskog života koje je oslobođeno noćnih mora militarizma ili nacionalnog birokratizma. Razumno rešenje mora zameniti iracionalno čak i u savesti radničke klase. Sa ciljem opisivanja sadržaja ove smernice, sa više detalja, ističući da se sprovođenje svake tačke u programu, i način na koji će se to ostvariti, mora uvek vrednovati u odnosu na neupitnu premisu: evropsko jedinstvo, želeli bismo da naglasimo sledeće aspekte:

a) Ona preduzeća koja sprovode nužno monopolističku aktivnost, i na taj način mogu iskorišćavati mase potrošača, ne smeju više ostati u rukama privatnog vlasništva; električna industrija, na primer, je od onih koje moraju opstati zarad zajedničkog dobra ali to treba carinsku zaštitu, subvencije, prefernicjalno naručivanje, itd. (najvidljiviji primer ove vrste sada u Italiji je industrija čelika); ta preduzeća koja usled veličine kapitalnih investicija i broja zaposlenih radnika, ili značaja uključenog sektora, mogu ucenjivati razne državne organe, namećući im sopstvene politike koje bi bile povoljne za njih (na primer, rudna industrija, bankarski instituti, fabrike oružja). U ovoj oblasti, nacionalizacija se nesumnjivo mora sprovesti na najširoj skali, ne uzimajući u obzir stečena prava.

b) Karakteristike privatnog vlasništva i pravo na nasledstvo je u prošlosti omogućilo akumulaciju i bogatim rukama nekolicine, privilegovanih članova društva. U revolucionalrnoj krizi to bi bilo na odgovarajući način distribuirano na jednak način, sa ciljem eliminisanja parazitskih klasa i davanja radnicima sredstava za proizvodnju koje oni trebaju, kako bi poboljšali njihove ekonomske uslove i omogućilo im da postignu veću samostalnost. Na ovaj način možemo razmišljati o agrarnoj reformi dodeljivanjem zemljišta direktno farmerima, čime će se broj vlasnika zemljišta naveliko povećati i industrijskoj reformi koja bi proširila radničko vlasništvo u ne-nacionalizovanim sektorima, kroz kooperativni menadžment, podelu profita među zaposlenima, itd.

c) Mladim ljudima treba pomoći svim neophodnim odredbama u cilju smanjenja razlike u startnim pozicijama u dugoj borbi koja je pred njima. Preciznije, državne škole treba da ponude delotvornu mogućnost za nastavak njihovih studija do najvišeg nivoa za najbolje studente a ne samo za bogate; i u svakoj oblasti studija, trgovinskih škola, polu-profesionalnih škola kao i livberalnih veština i nauka, treba obučiti brojne studente u skladu sa zahtevima tržišta, kako bi prosečne plate bile skoro iste za sve profesionalne kategorije, iako i unutar svake kategorije mogu postojati razlike, zavisno od individualnih kapaciteta.

d) Gotovo neograničeni potencijali masovne proizvodnje osnovnih dobara zahvaljujući modernoj tehnologiji, omogućiće svima zagarantovanu, sa relativno niskim društvenim troškom, hranu, stanovanje, odevanje i taj minimalni komfor potreban da se održi osećaj ljudskog dostojanstva. Ljudska solidarnost prema onima koji podlegnu ekonomskih borbi ne treba, dakle, da se prikaže sa istim ponižavajućim formama dobrotvorstva koji proizvode ista zla koja oni uzaludno pokušavaju da izleče: radije oni treba da preduzmu seriju mera koje bezuslovno garantuju pristojan standard života sa svakoga, bez da se umanji stimulacija da se radi i da se štedi. U toj situaciji, niko nadalje ne bi bio prinuđen da iz bede prihvati nefer ugovore o radu.

e) Sloboda radničke klase može jedino biti izvojevana nakon što su opisani uslovi ispunjeni. Ove klase ne smeju biti prepuštene na milost ekonomskih politika monopolističkih sindikata koji jednostavno prevode iste metode nadmoćnog krupnog kapitala u svet radništva. Radnici moraju ponovo biti slobodni da izaberu svoje predstavnike tamo gde se, na sastancima kolektivnog ugovaranja, definišu uslovi pod kojima će oni pristati da rade, i država im mora obezbediti pravna sredstva za garantovanje poštovanja usaglašenih uslova. Sa svim monopolitičkim tendencijama može se efikasno suočiti onda kada se dostignu ove društvene transformacije.

Ove su promene neophodne za stvaranje široke grupe građana zainteresovanih za novi poredak i voljnih da se bore za njegovo očuvanje, i daju političkom životu jasan pečat slobode zasnovane na jakom osećaju društvene solidarnosti. Na osnovu ovih principa političke slobode mogu istinski dobiti ne samo formalno značenje, već stvarno značenje za svakoga, jer će ta masa građana biti nezavisna, i biće dovoljno informisana da sposobno vrši kontinuiranu i efikasnu kontrolu vladajuće klase.

Bilo bi suvišno zadržavati se na dugotrajnosti ustavnih institucija; zapravo u nemogućnosti da predvidimo uslove u kojima će one biti sastavljene i u kojima će delovati, mi možemo učiniti više od ponavljanja onoga što je već rečeno – u pogledu potrebe za predstavničkim telima, usvajanju zakona, nezavisnosti sudstva koje će zameniti sadašnje u cilju nepristrasne primene zakona koje su donele više vlasti i slobode štampe i okupljanja tako da javnost bude prosvećena i svi građani delotvorno učestvuju u životu Države. Samo dva pitanja zahtevaju dodatno i dublje definisanje zbog njegovog posebnog značaja za našu zemlju u ovom trenutku: odnos između Crkve i Države i kvalitet političkog predstavništva:

a) Ugovor, kojim je zaključen savez Vatikana sa fašizmom u Italiji mora se u potpunosti ukinuti u cilju uvođenja potpuno laičkog karaktera Države i određivanja neupitnog primata Države u civilnim stvarima. Sve religijske grupe treba da budu jednako poštovane, ali Država ne sme više regulisati odnose među religijama.

b) Kula od karata Fašizma izgrađena sa svojim korporativizmom raspašće se zajedno sa drugim aspektima totalitarne države. Postoje oni koji drže da se materijal za novi ustavni poredak još može spasiti sa te olupine. Mi se sa tim ne slažemo. U totalitarnim Državama, koporativističke komore su krunska podvala policijske kontrole nad radnicima. Čak i kada su korporativističke komore bile iskreni izraz volje različitih kategorija proizvođača, predstavnička tela različitih profesionalnih kategorija nikada ne mogu biti kvalifikovana da se bave pitanjima opšte politike. U specifičnijim ekonomskim stvarima, oni bi postali organi za gomilanje moći i privilegija između kategorija koje imaju jače sindikalno predstavništvo. Sindikati će obavljati široku funkciju saradnje sa organima Države koji su postavljeni da rešavaju probleme direktno vezane za te kategorije, ali je u potpunosti isključeno da će one imati bilo kakvu zakonodavnu moć, jer bi to kreiralo vrstu feudalne anarhije u ekonomskom životu zemlje, vodeći ka obnovljenom političkom despotizmu. Mnogi od onih koji su bili izuzetno privučeni mitom korporativizma, mogu i moraju biti privučeni i zadatkom obnove takvih struktura. Ali oni moraju shvatiti apsurdnost rešenja koje možda maglovito priželjkuju. Korporativizam se može suštinski izraziti u formi koju nude totalitarne Države: tj. da disciplinuje radnike pod liderima koji mogu kontrolisati svaki trenutak u iteresu vladajuće klase.

Revolucionarna partija ne može se amaterski organizovati u datom trenutku. Ona mora imati središnju političku filozoviju već sada, lidere i direktore, prve aktivnosti koje će sprovesti. Ona ne sme predstavljati heterogenu masu tendencija, ujedinjenih samo u negaciji i privremeno, odnosno, ujedinjenih na osnovu antifašističke prošlosti i aktivnog očekivanja pada totalitarnog režima, spremnih da krenu svojim različitim putevima čim se ovaj cilj dostigne. Revolucionarna partija zna da će tek u tom trenutku započeti njen stvarni rad. Ona stoga mora biti sačinjna od ljudi koji su u saglasnosti oko osnovnih budućih problema.

Njena sistematična propaganda mora prodreti svuda gde postoje ljudi ugnjeteni pod sadašnjim režimom; ona mora kao svoju početnu tačku uzeti problem koji je uzrok najvećih patnji pojedinaca i klasa i pokazati kako je on povezan sa drugim problemima, i kakvo realno rešenje može biti. Ali od ovog postepeno rastućeg kruga simpatizera, samo oni koji su prepoznali i prihvatili evropsku revoluciju kao osnovnu svrhu njihovih života treba da budu regrutovani u pokret. Dan po dan, uz disciplinu, rad se mora nastaviti; njegov kontinuirana i efikasna sigurnost mora biti obezbeđena tajno, čak i onim najopasnijim ilegalnim situacijama. Zato mnogo čvršća mreža radnika mora biti uspostavljena kako bi obezbedila konzistentnost sa krhkijom sferom simpatizera.

Ne propuštajući priliku ili sektor u kome bi širila svoje ciljeve, ona najpre mora biti prvo i najpre aktivna u onim sredinama koje su najznačajniji centri za cprotok ideja i regrutovanje borbenih ljudi. Ona mora posebno biti aktivna vis-à-vis radničke klase i intelektualaca, dve najosetljivije društvene grupe u današnjoj situaciji, i najolučnije u pogledu sveta sutrašnjice. Prva je grupa ona koja je najmanje poklekla pod totalitarnom batinom i koja če najbrže moći da reorganizuje svoje redove. Intelektualni, posebno mlađi intelektualci, su grupa koja se oseća najviše duhovno ugušenom i ogađenom sadašnjim despotizmom. Deo po deo i druge društvene grupe će biti privučene u opšti pokret.

Bilo koji pokret koji ne uspe u obavezi da ujedini ove snage je osuđen na sterilnost. Jer ako se pokret bude sastojao samo od intelektualaca, nedostajaće mu snaga da slomi reakcionarni otpor, i neće uživati poverenje niti imati poverenja u radničku klasa čak i ako bude inspirisana demokratskim osećanjem, suočen sa teškoćama on će biti prinuđen da promeni svoju poziciju, u pogledu mobilizacije drugih klasa protiv radnika, i na taj način će ponovo uspostaviti Fašizam. Ako, umesto toga, pokret podrži samo proletarijat, biće uskraćen za jasnoću misli koje samo intelektualci mogu da pruže i koje je tako vitalno za definisanje novih puteva i novih obaveza: pokret bi bio zarobljenih stare klasne strukture, gledajući na svakoga kao na potencijalnog neprijatelja, i skliznuo bi prema doktrinarnom komunističkom rešenju.

Tokom revolucioanarne krize, ovaj pokret imaće zadatak da organizuje i predvodi progresivne snage, koristeći sva narodna tela koja se spontano organizuju, užarene lonce taljenja u kojima su izmešane revolucionarne mase, ne zbog izražavanja plebiscita, već radije u iščekivanju liderstva. On izvodi svoju viziju i odlučnost oko onoga što mora biti urađeno iz spoznaje da predstavlja najdublje potrebe modernog društva, a ne iz prethodno date prepoznavanja od strane narodne volje, koja još uvek ne postoji. Na ovaj način ona izdaje osnovne smernice za novi poredak, prvu socijalnu disciplinu usmerenu na neformirane mase. Ovom diktaturom revolucionarne partije biće formirana nova Država, i oko ove nove Države rašće istinska demokratija.

Ne postoje osnove za strah da će se takav revolucionarni režim razviti u novi despotizam. Ovo se može razviti samo kada postoji tendencija ka razvoju servilnog društva. Ali ako revolucionarna partija odlučno nastavi od samog nastanka da stvori neophodne uslove za individualnu slobodu gde će svaki građanin stvarno moći da učestvuje u životu Države, razvijaće se, uprkos drugorazrednoj političkoj krizi, u pravcu povećanog razumevanja novog poretka od strane svih – na taj način prema povečanju mogućnosti za delotvoran rad i stvaranje slobodnih političkih institucija.

Sada je došao momenat da se otarasimo ovog starih glomaznih tereta i budemo spremni za bilo šta što se pojavi, obično toliko različitog od očekivanog, da se otarasimo nepodesnih starih i stvorimo nove energije među mladima. Danas, u naporu da započnu oblikovanje kontura budućnosti, oni koji su razumeli razloge za sadašnju krizu u evropskoj civilizaciji, i koji su tako nasledili ideale pokreta posvećenog podizanju dostojanstva čovečanstva, koji su se nasukali ili na sopstvenu nesposobnost da razumeju cilj koji treba ostvariti ili na načine njegovog ostvarivanja, počeli su da se sastaju i traže jedni druge.

Put kojim treba ići niti je lak niti je izvestan. Ali njime se mora ići i ići će se!

* Nacrt manifesta „Ka slobodnoj i ujedinjenoj Evropi“ napisali su tokom 1942-1943. na ostrvu Ventotene (italijanska Pontinska ostrva) Altjero SPINELI i Ernesto ROSI, zarobljenici fašističkog režima Benita Musolinija. Tekst je postao osnova posleratnog programa za stvarenje federalne Evrope.

(Prevod engleske verzije teksta na srpski: Marko VUJAČIĆ)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s