Nastanak federalne evropske države najbolja opcija za Evropu

6. april 2012. | Jakov BOJOVIĆ

(*Intervju sa dr Vladimirom Pavićevićem, docentom na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i predsedavajućim Nacionalnog komiteta Unije evropskih federalista Srbija objavljen je na portalu POLITHEOR) 

Profesore, možete li nam reći na početku, na šta Vas asocira reč Evropa?

Na neke ideale i vrednosti koje vezujem za Evropu. Otvorenost prema drugom i drugačijem – kad zamislim Evropu, prvo vidim taj ideal. Drugi ideal koji je moja asocijacija na EU je ideja vladavine prava. Evo baš ispred nas stoji tekst u kojem se analizira Hajekovo shvatanje vladavine prava. To je važan koncept kojim se sugeriše da u zajednici treba da nas integriše neka sila koja je nepristrasna u odnosu na naše želje i poglede i na osnovu koje možemo da uredimo međusobne odnose, a da istovremeno ona jeste u vezi sa elementarnim principima pravde i pravičnosti – nešto za šta se može ovako uopšteno reći da je pravedno. Treća stvar koja je za mene značajna u EU je mogućnost da kao pojedinac mogu da uradim nešto sa sobom, da se ostvarim i da neću naići na neke prepreke koje će da dolaze odozgo ili sa strane u odnosu na moje želje. Potom, jednakost pred zakonom, a uz tu jednakost, na primer, uvek za Evropu vezujem pitanje solidarnosti koja je danas čini mi se i ključni termin preko kojeg možemo da posmatramo EU. Postoji još jedan od ideala koji je meni uvek asocijacija na Evropu, jer je preko EU taj ideal ostvaren, a to je mir. Evropska unija je, pre svega drugog, prostor mira. Uz oslanjanje na prethodno pomenute ideale mislim da se bez velikih dilema može tvrditi da EU označava jedan prostor vrste raja u odnosu na druge teritorije i prostore koji postoje na ovoj planeti. Eto, to su moje asocijacije na EU.

Sada ste govorili o evropskim vrednostima. Da li su one, po Vama, u nekoj vrsti krize?

Pa, u samoj EU ja mislim da nisu. Ali, da li možemo generalno da govorimo o pojavi novih autoritarnih režima koji se skrivaju ispod maske demokratije, nekakve fasade kvazi-demokratskih procedura i procesa, vrednosti, tačno je. Ja mislim da to postoji. Ali kada se tiče EU čini mi se da ovi ideali koje sam ja sad pomenuo žive i dalje u punoj meri i da se reflektuju čak i na one države koje bi trebalo uskoro da se priključe EU. Nikada nisam primetio da je u odnosima predstavnika EU prema ovim državama zanemaren bilo koji od ovih ideala, štaviše, vremenom su samo učvršćivani, pa čak i u ovom trenutku velike krize kroz koju prolazi EU. Dakle, mislim da tu nema nekakvih dogovora ili kompromisa oko temeljnih vrednosti i ideala. Oni su tu učvršćeni i tu, ja mislim, nema dileme.

Habermas, na primer, ističe krizu demokratije u EU. Da li Vi mislite da Evropi treba veće učešće građana a manje birokratizacije?

E, to je sad posebno pitanje: kako mi vidimo budućnost Evrope. I to je zapravo i tema. Evropska unija se danas, sigurno možemo da kažemo, suočava sa nekom vrstom demokratskih deficita. Međutim, ne treba da zaboravimo da je Evropska unija danas i nakon Lisabonskog ugovora jedna međunarodna organizacija koja je obezbedila neke čvršće veze između država koje su članice. I onda te čvršće veze nas uvek usmeravaju ka tome da se pitamo – a da li onda i demokratske procedure treba nekako da budu jednako čvrste – zaboravljajući da Evropska unija danas, zapravo, predstavlja vezu između država, a ne državu i da je ipak u mnogim oblastima volja država ono što ograničava razvoj i procedura i institucija, pa i u demokratskom smislu unutar same Evropske unije. Ja mislim da bismo o ovoj primedbi više mogli da govorimo u situaciji u kojoj bi EU bila posmatrana kao jedna vrsta države. Na primer, ako bismo zamislili budućnost Evrope kao federalističku, pa onda da u nju smestimo sve deficite demokratije koje mnogi autori vezuju za EU. Onda bi, ja mislim, to imalo punog smisla. A ovako, mi prethodno moramo da se izborimo za tu opciju budućnosti Evrope koja je po mom sudu najbolja – to je federalistička – a da onda u tom okviru težimo punom ostvarenju demokratskih principa, vrednosti, procedura. Ovako smo još u jednom prostoru traženja najboljeg okvira za to šta EU treba da bude i za sada je ona međunarodna organizacija. Prema tome, po prirodi stvari ovde postoje limiti onome što veliki zagovornici demokratije žele da vide u EU.

Kažite nam nešto o sadašnjoj krizi EU, krizi evro zone. Zbog čega je do nje došlo i u kontekstu priče o Evropi kao federaciji – da li bi to bio odgovor na neke buduće krize?

Mi sada živimo, uopšte, globalno posmatrano u jednom dugom periodu krize koja je krenula od krize hipotekarnih tržišta u SAD pa se prelila u Evropu, da bi se onda na tu krizu nadovezala i kriza unutar same EU koja se sada naziva kriza evra, a koja je zapravo nastala tako što su se izvesne države previše zadužile i došle u situaciju da sada ne mogu da vraćaju te dugove. Budući da te države pripadaju evro zoni onda se kriza tih država automatski preliva i na krizu samog evra. I onda se postavlja pitanje kako bi se moglo iz te krize izaći. Ja nisam ekonomista da bih mogao ponuditi konkretne odgovore u tom segmentu. No, čini mi se da ono do čega se došlo kao do odgovora u ovom trenutku, a to je pakt o fiskalnoj stabilnosti, može da uredi pre svega funkcionisanje u evro zoni a da to funkcionisanje država i njihovih predstavnika nosi sa sobom jednu vrstu odgovornosti i snošenja nekih posledica ukoliko se države ne pridržavaju dogovorenih pravila. Kriza evro zone je nastala usled preterane tolerancije unutar Evropske unije, a u odnosu prema državama koje se nisu držale odgovarajućih pravila. Naravno, tu se postavlja pitanje šta bi bilo da su se one pridržavale tih pravila, a da nisu mogle zapravo da ih ostvare. Onda postoje sigurno nekakvi mehanizmi kojima bi se uredilo da ta država ne može da ulazi u takozvanu crvenu zonu kada se tiče njenih dugova. Za razliku od uobičajenih shvatanja prema kojima će ova kriza da oslabi EU, ja mislim upravo suprotno. Obezbediće da se, na osnovu postignutih dogovora produbi proces integrisanja evropskih država i da se konačno dođe do jednog broja država koje su spremne da značajniji deo svog suvereniteta prenesu na nadnacionalne institucije EU i da Evropu, samim tim, usmere ka jednom federalnom uređenju. Time bi se, ja mislim, obezbedilo i da demokratski deficiti budu sve manji jer bi Evropa onda bila usmerena ka nastanku jedne federalne evropske države. Ja mislim da je to najbolja opcija koju Evropa može sada da počne snažnije da ostvaruje.

Često se kao mogućnost pominje razvoj Evrope u dve brzine. Ovo verovatno ne bi bilo moguće u konceptu federalne Evrope?

Model o kojem je reč u konceptu federalne Evrope ne, ali ta federalna Evropa svakako bi mogla da obezbedi sebi odnose sa nekim drugim evropskim državama koje ne bi htele da učestvuju u ovakvom federalnom projektu, a sa tim državama bi stajala u nekom posebnom odnosu. Tada bi ove države takozvane druge brzine mogle da postanu, na primer, privilegovani partneri Evropske unije. Ali, Evropa u dve brzine je pre svega koncept koji važi za EU kao međunarodnu organizaciju i za jednu fazu u njenom razvoju. Ta faza može da podrazumeva usmeravanje ka dubljim integracijama, a može, bogami, da označi i usmeravanje ka nečemu što je suprotno od toga. Evropa u dve brzine je zapravo model koji obezbeđuje čuvanje postojećeg okvira delovanja EU bez žrtve koja se sastoji u tome da neke države, prosto gubeći ovaj ritam sa državama Evrope prve brzine, izgube mogućnost da budu deo tog projekta. Zbog toga je smišljen ovaj model koji obezbeđuje razvoj ovog koncepta EU, a da države koje na neki način kaskaju u određenim stvarima ipak budu vezane i institucionalnim putem i putem procedura sa državama koje vode čitav proces. Ta faza je privremena, ona ne može ni predugo da traje i u nekom trenutku ćemo morati da se usmerimo ka jednom viđenju budućnosti Evrope – ili labavljenje tih veza ili učvršćivanje.

Da li biste mogli da uporedite razvoj federalizma u SAD sa potencijalnim razvojem federalizma u Evropi. Da li ima nekih tačaka poklapanja?

Ja sam 2003. godine, kada sam pisao master tezu, poredio proces konstitucionalizacije SAD i Evrope i to je tada bilo naročito zgodno jer je bila aktuelna priča o potpisivanju Ugovora o Ustavu za Evropu, što je već sugerisalo da postoji nekakvo usmerenje ka produbljivanju evropskih integracija, bez obzira što se radi o Ugovoru o Ustavu, a ne o samom Ustavu. I tada je bilo veoma zanimljivo posmatrati da li se jedan proces koji je vodio nastanku prve federacije u svetu, a to je američka federacija krajem XVIII veka, može uporediti sa onim što imamo u Evropi u XXI veku. Naravno, uz razumevanje svih razlika koje nužno donosi protok vremena od skoro dva i po veka distance u odvijanju ova dva procesa.

Ja mislim da to iskustvo nastanka američke federacije, uz sve razlike koje postoje, nama može da bude korisno jer tu sigurno možemo da naiđemo i na nekoliko sličnosti koje se tiču procesa konstitucionalizacija ovih država. Najveća sličnost tiče se onoga što je najveća tema u Evropskoj uniji, a što je bila najveća tema i u SAD kada je nastala federacija. To je pitanje raspodele nadležnosti između država članica i centralnog nivoa vlasti. Mislim da je upravo uput na tu vrstu rasprave koja je tada postojala u Americi i ove koja sada postoji u Evropi, centralna stvar preko koje možemo da vidimo neke sličnosti i da se koristimo američkim iskustvom. Jer, danas evropske države uglavnom takođe vode borbu sa institucijama EU oko toga da zadrže najveći broj nadležnosti za sebe, ali sa druge strane, imamo iskustvo da je veliki broj tih nadležnosti i prenet na institucije EU. Ali, taj nivo nadležnosti i procedura odlučivanja u okviru oblasti koje su prenete još uvek ne liči baš mnogo na ono što postoji u SAD, već za sve nas koji mislimo da je za budućnost Evrope najbolja ova federalna opcija, zapravo, američki primer služi kao neka vrsta svetionika. I nama se čini da to američko iskustvo i u pogledu raspodele nadležnosti koje je rezultiralo velikim kompromisom koji je smešten u Ustav SAD, zapravo jeste najbolja opcija za Evropu. To što živimo skoro dva i po veka kasnije, ništa ne remeti u smislu raspodele nadležnosti tih institucija, jer vidimo da veliki kompromis koji je napravljen u SAD živi tokom dva i po veka bez ikakvih potresa, naročito sada. I onda se pitamo: a da li bi u Evropi taj kompromis mogao da bude sličan? Ja mislim da je odgovor DA. Uprkos tome što u Evropi imamo tradiciju nacionalnih država koje neguju svoje nacionalne identitete, različitosti i samim tim manje su sklone da prenesu deo svojih suverenih vlasti i ovlašćenja na nadnacionalne institucije EU zbog toga što deo tih nacionalnih identiteta jeste i veliki broj različitih jezika – imamo 23 zvanična jezika u EU, a u SAD imamo jedan – engleski. Ali, ako bi se posmatrala rasprava između učesnika američke konvencije, odnosno Konventa koji je doveo do Ustava i onoga što je rasprava u Evropi, to je toliko očigledno blisko i slično, da ja mislim neka vrsta velikog kompromisa za Evropu takođe sledi. To je jedna vrsta moje prognoze, ali ne samo prognoze nego i želje koja proizilazi iz jednog uverenja da evropska ideja ima najveći smisao ako se uobliči preko jednog federalnog evropskog koncepta.

Da li je to moguće uz zadržavanje koncepta multikulturalnosti ili je nužno težiti prema nekoj vrsti kopije američkog koncepta melting pot-a i ako jeste, koji bi bio taj identitet koji bi činio zajednički identitet evropljana?

Pa, ja mislim da Evropa danas zapravo neguje jedan koncept multikulturanlog građanstva koji je Vil Kimlika u svojoj knjizi vrlo fino predstavio, iako se o tom konceptu u ovom momentu govori sa dosta skepse, jer postoji mnogo izazova u tom konceptu multikulturalizma. Dakle, to je jedna vrsta pomirenja onoga što mi uobičajeno shvatamo pod neotuđivim individualnim pravima koja se tiču mene kao pojedinca i sa kojima ja treba da sam načisto jer mi pružaju neke mogućnosti, sa izvesnim setom prava koja su kolektivna, grupna, a koja su utemeljena na nekim specifičnostima koja vezujemo upravo za kulturnu , versku ili neku drugu grupnu, kolektivnu a nužno partikularnu razliku u jednoj državi. Ja mislim da taj koncept u Evropi, bez obzira na izazove sa kojima se suočavamo, a vidimo da su ti izazovi nagovešteni nastupima izvesnih državnika u Evropi, počev od nemačke kancelarke, preko premijera Velike Britanije pa do francuskog predsednika, za evropski kontekst u ovom trenutku jeste najbolji i on na najbolji način miri, ja mislim, zahteve koji dolaze od ovih partikularnih grupa sa onim što jesu evropski ideali i vrednosti. Koncept multikulturalnog građanstva i danas jeste najjača integrativna osnova evropskog kontinenta.

Osvrnimo se malo na Zapadni Balkan i Srbiju i na naše odnose sa EU. Recite nam ukratko: zbog čega zemlje Zapadnog Balkana treba da postanu članice EU?

Mnogo je razloga. Da ih ne navodimo sve, ali jedan razlog, na primer, upravo se tiče ovih ideala koje smo pominjali na početku. Ja mislim da postoji duga istorija balkanskih država, pa i Srbije, koja se tiče borbe za uspostavljanje ovih ideala. Međutim, ta borba uprkos tome što je dugotrajna nije bila uspešna. Verujem da možemo da nađemo vrlo mali broj ljudi koji bi se saglasio sa time da ovi ideali postoje, na primer, u političkoj zajednici u Srbiji. Uspostavljanje ovih ideala značilo bi da, na primer, najbolji uvek jesu najbolje i nagrađivani, najviše i uvažavani, da su pojedinci koji su talentovani te svoje talente stvarno i realizovali. A ja verujem da mi ne živimo u takvim zajednicama u kojima baš ti koji su najbolji dobijaju najveće nagrade. A zašto mi ne živimo u takvoj zajednici? Prvo zbog toga što temelji ovih zajednica, pa i naše u Srbiji, nisu povezani sa ovim idealima na kojima počiva savremena Evropa. I ako postoji u našem susedstvu EU, ako postoji takav sused koji nastoji da nas privuče ka zajedničkom životu koji je utemeljen na ovakvim idealima, ja mislim da to treba da bude jedan snažan argument za države Zapadnog Balkana, pa i Srbiju, da uđe u taj prostor.

Sa druge strane, pokazalo se da ove države i njeni predstavnici nisu najsposobniji da upravljaju, recimo, velikim problemima sa kojima se suočavamo. I mi vidimo da se povremeno ti problemi, a imali smo slučaj 90-ih, rešavaju na najgori mogući način – iniciranjem ratnih sukoba, rešavanjem problema oružjem, a to nije način koji priznaje savremena Evropa. Dakle, mir je ono što i mi treba da uvažimo kao osnovni ideal, a toga ovde nema. Hajde onda da se priključimo toj jednoj grupi država koja je pre više od 65 godina rekla: ovde više nema ratova, nema tog načina rešavanja problema. Sve može da se rešava na drugi način: dogovorima, pregovorima, kompromisima. Zašto mi da ne budemo deo toga? Ako smo pokazali da nemamo kapacitet da upravljamo problemima i rešavamo ih, hajde onda da se priključimo jednoj grupi koja je pokazala da ima te kapacitete. Hajde malo da naučimo! Hajde da se unutar toga kruga vežbamo da i mi budemo onda u stanju da to radimo.

S treće strane, ja mislim da je evropski prostor danas prostor koji je izazovan za sve one koji žele takmičenje. To je prostor konkurencije. A samo u prostoru konkurencije razvijaju se nove ideje, nastaju neke inovacije. Mi u dugom periodu stagniramo. Primećujemo da kod nas nema nekih inovacija, ništa se ne dešava, kao da se životari u jednom prostoru. Zašto mi ne bismo postali deo prostora u kojem postoje uslovi za razvoj te konkurencije. Pa da onda i mi budemo konkurentni u odnosu na nešto. A bićemo konkurentni ako živimo u uslovima koji razvijaju tu vrstu konkurencije. Mi smo se, uglavnom, okrenuli ka sebi, razmišljamo o sebi, slabo pratimo šta se dešava oko nas i ta usmerenost ka sebi vodi u jednu vrstu samoizolacije koja sprečava naš razvoj. Ja ne znam što bismo mi ispustili tu priliku koja nam je toliko blizu da postanemo deo tog konkurentnog prostora pa da radimo na sebi. I tako bismo mogli da nabrajamo mnogo stvari zbog kojih države Zapadnog Balkana, pa i Srbija među njima treba da postanu članice EU. Prednosti i koristi je mnogo više nego što je nekih loših stvari o kojima bismo mogli da pričamo.

Kako predviđate da će ulazak Hrvatske u EU uticati na ostatak regiona?

Mislim da će to imati veoma pozitivne posledice. Prvo, zbog toga što imamo jednu državu Zapadnog Balkana koja očigledno postaje član EU – potpisala je Ugovor o pristupanju, njeni predstavnici već učestvuju kao posmatrači u radu institucija EU i vrlo brzo će steći i mogućnost da punopravno učestvuju i odlučuju o najvažnijim pitanjima. To je znak da Zapadni Balkan zaista ima evropsku perspektivu jer imamo jednu državu koja je ispunila, u najvećoj meri, kriterijume za članstvo i čim ih je ispunila postaje članica.

Sa druge strane, svi nastupi predstavnika Hrvatske uoči potpisivanja Ugovora o pristupanju, a i nakon toga su toliko afirmativni za druge države Zapadnog Balkana, u smislu delovanja Hrvatske u institucijama EU, da možemo da očekujemo snažnu pomoć Hrvatske svim državama Zapadnog Balkana i na njihovom putu ka evropskoj integraciji. Ja mislim da Hrvatska neće propustiti šansu da primerom ponašanja države Zapadnog Balkana koja je postala članica, zapravo pokaže i u EU, a i izvan nje, da na Zapadnom Balkanu, ako se steknu izvesni uslovi jeste moguće ponašati se civilizovano, pristojno i računati sa time da ipak delimo neku istoriju, neki prostor, a nekada možda i neke interese i da upravo to što delimo interese zapravo stvara pretpostavke da se deluje afirmativno prema želji drugih država Zapadnog Balkana da postanu članice. Moj je utisak da to može da donese samo dobro i za sada uopšte ne vidim neki razlog koji bi me imalo pokolebao u tom utisku.

Kako se bliže izbori u Srbiji, moram da Vas pitam da li, po Vama, u Srbiji postoji prava pro-evropska opcija?

U Srbiji imate političke stranke, a sada evo i koalicije, koje zagovaraju stav da Srbija treba da postane članica EU. I ako bismo sledili to onda bismo mogli da kažemo da postoje političke stranke koje su pro-evropske, žele Srbiju u EU. Međutim, moj utisak je da to nije neka stvar koja je toliko čvrsta. Moj utisak je da su političke stranke i koalicije stranaka u Srbiji u stanju da vrlo brzo promene ovakav pristup i ovaj stav koji sam pomenuo ako procene da nešto drugo može da im obezbedi ili očuva vlast. I ako posmatram sa tog aspekta, meni se čini da evropska ideja u Srbiji nema pravog predstavnika u političkom smislu, u smislu delovanja političkih aktera. Tu su karte slabo promešane, nekome je zapalo da bude malo evropejac, nekome malo manje evropejac, a zapravo suštinskog evropskog, modernističkog opredeljenja nema. Ja mislim da je to vidljivo i na osnovu druge stvari – što i oni akteri u personalnom smislu za koje vezujemo uglavnom evropsku ideju, svojim delovanjem toliko kompromituju tu ideju da među mnogim građanima Srbije upravo i zbog toga ta ideja nekada gubi na značaju i na vrednosti. I onda, ako bih posmatrao i sa tog aspekta, čini mi se da evropska ideja zapravo i jeste u jednoj vrsti nezgodne pozicije u Srbiji jer niti ima pravog aktera koji je zagovara, niti je ona suštinski prihvaćena među tim akterima. Dakle, ona je deo svakodnevnih pogodbi, dogovora, kalkulacija, alokacija, distribucija novca, raznih kompromisa… U tom smislu, ja bih čak rekao da evropska ideja, zapravo, u Srbiji danas nije toliko zastupljena u delovanju političkih aktera. Ja mislim da je to možda i najveći problem Srbije u ovom trenutku.

(*Intervju preuzet sa stanice Politheor.)

One response to “Nastanak federalne evropske države najbolja opcija za Evropu

  1. Povratni ping: Nastanak federalne evropske države najbolja opcija za Evropu | evroFEDERALIST

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s