Klimavi temelji Evrope

31. avgust. 2011. | Joška FIŠER

Polako, šire se glasovi – čak i u Nemačkoj – da bi finansijska kriza mogla uništiti projekat evropskog ujedinjenja u njegovoj celini, jer demonstrira, prilično neumorno, slabosti evrozone i njegove konstrukcije. Ove slabosti su manje finansijske ili ekonomske nego političke.

Ugovor iz Mastrihta uspostavio je monetarnu uniju, ali je politička unija koja je neophodan preduslov uspeha zajedničke monete ostala puko obećanje. Evro, i zemlje koje su ga usvojile, sada plaćaju cenu. Evrozona sada počiva na klimavoj konfederaciji država koje su posvećene i monetarnoj uniji i zadržavanju svog fiskalnog suvereniteta. U vreme krize, to ne radi.

Na početku krize, 2007-2008, osnovne mane evrozone mogle su biti ispravljene da je Nemačka bila voljna da podrži zajednički evropski odgovor na krizu. Ali nemački zvaničnici su preferirali održavanje nacionalnog primata – i na taj način konfederalni pristup Evropi.

Tokom istorije, konfederacije nikada zaista nisu radile, jer je pitanje suvereniteta (i time moći i legitimiteta) ostajalo nerešeno. Sjedinjene Države su slučaj za primer. Nakog osvajanja nezavisnosti, američke kolinije labavo su se ujedinile pod Aktom o Konfederaciji. Ali taj aranžman je finansijski i ekonomski propao, i SAD su ubrzo krenule prema punoj federaciji.

Danas, Evropa – ili, preciznije, evrozona – se suočava sa gotovo identičnom situacijom, osim što su istorijski uslovi za dalju integraciju mnogo kompleksniji i teži nego što su bili u Americi nakon sticanja nezavisnosti. Evropa ima tri izbora. Provlačenje kao i ranije bi samo eskaliralo i produžilo krizu. Kraj monetarne unije ukinulo bi sam evropski projekat i iskalilo nekontrolisano rasulo. Konačno, Evropa bi mogla da krene napred ka stvarnoj ekonomskoj i političkoj integraciji – korak za čije preduzimanje današnjim liderima nedostaje poverenje, jer oni ne veruju da imaju neophodnu javnu podršku kod kuće.

Mnogo, na taj način, govori u prilog otpočinjanju sa kombinacijom prve i druge opcije. Potom, kada se evropski projekat nađe na pola puta preko ivice, mogao bi nastupiti federalistički momenat. Ali ključne reči su „mogao bi“: strmoglavi pad u ambis mogao bi se pokazati jednako verovatnim.

Evropski „ne-radi-ništa“ pristup krizi je već proizveo vidno štetne posledice. Pasivnost izabranih zvaničnika je podstakao javno nepoverenje, koje sada preti evropskom projektu. Zaista, kriza počinje da nagriza same temelje – francusko-nemački i tranatlanska partnerstva – post-ratnog evropskog poretka koji je obezbedio period mira i prosperiteta bez presedana u istoriji kontinenta.

Pritisak finansijskih tržišta je sada sustigao Francusku, i nameće opasnost koja je daleko od završene. Ukoliko Francuska padne na kolena i Nemačka ne stane pored svog partnera nepokolebljivo i sa svim što ima da ponudi, evropska katastrofa biće kompletna. I to bi se moglo dogoditi pre nego kasnije: Francuska ne može i neće odustati od regiona Mediterana, tako da izlazne fantazije kojima se zabavljaju bogati severni Evropljani (Nemci, pre svega) ugrožavaju francusko-nemački stub evropskog mira.

Preko Atlantika, američka fiskalna kriza i slab ekonomski rast će je prinuditi da smanji svoje globalne vojne obaveze. Štaviše, SAD će se orijentisati prema Pacifiku pre nego Atlantiku. Za Evropljane, sa našim turbulentnim istočnim i južnim susedima, ovo predstavlja dodatni izazov za bezbednost za koji smo materijalno i intelektualno nepripremljeni. Čak i danas, evropska vojna slabost radi tako da potkopa transatlantske odnose.

Dodatna pretnja za transatlantski savez nastaje iz rastućeg novog svetskog poretka. Dolazeće godine, zapravo decenije, će biti karakteristične po povećanom agresivnom američko-kineskom dualizmu kako Kina bude jačala, a slabost Amerike opstajala. Dok će ovaj rivalitet imati vojnu komponentu, što dokazuje ogromno gomilanje vojske Kine, on će se manifestovati primarno u terminima ekonomskih, političkih i normativnih sfera uticaja. Istočna i Jugositočna Azija i Pacifik tu će igrati centralnu ulogu.

Ali Kina će pokušati da uvuče Evropu u ovu novu globalnu igru. Zaista, već je počela to da radi. Skorašnje posete premijera Ven Žibaoa kriznim zemljama Evrope, kojima je ponudio velikodušne zajmove i pomoć, učinilo je ovo upadljivo jasnim. Uz američku slabost, rastuća zavisnost od evropskog (posebno nemačkog) izvoza na kinesko tržište, i primamljivost Dalekog Istoka uopšte, pogodovaće novim i obećavajućim evroazijskim perspektivama dok transatlantizam opada.

Evropske iluzije o Aziji neće više biti usmerene prema Rusiji, koja, pored svojih prirodnih resursa, jednostavno neće imati šta da ponudi. Ne, ovog puta, izazov će poteći iz Kine, koja dobro razume evropski značaj u svom rastućem geopolitičkom takmičenju sa (i protiv) SAD.

Kao sa Nemačkom vis-à-vis Francuske, ovde, takođe, Evropa mora stajati nepokolebljivo pokraj svog transatlantskog partnera kako bi izbegla da se stavi u veliku opasnost. Dve osnove evropskih sedam decenija mira pucaju. Njihovo popravljanje zahteva ništa manje nego pritisak napred, najzad, prema jakoj, ujedinjenoj Evropi.

Autorska prava: Project Syndicate | Institute for Human Sciences, 2011.

(*Prevod sa engleskog: UEF Srbija)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s