Angela Merkel: Evropa je unutrašnja politika

26. januar 2012. | Intervju: Angela MERKEL

SZ: Gospođo kancelarko, svirate li neki instrument?

Ne, kao dete sam išla na časove flaute i klavira, ali sa malo uspeha.

SZ: Ali rado idete na koncerte. Kada biste poredili EU sa orkestrom, koju bi grupu instrumenata predvodila Nemačka.

Čini mi se da u evropskom orkestru nema podele na one koji sviraju nežne tonove i one koji duvaju u trombon, već je svaki narod u svakoj grupi instrumenata podjednako zastupljen.

SZ: Čitavu poslednju godinu proveli ste dosta vremena na probama sa ovim orkestrom, koji zvuči prilično raštimovano.

To je veoma moderna muzika.

SZ: Da li je orkestar do sada shvatio partituru? Konkretnije: da li je kriza pod kontrolom?

Mi želimo da Evropa zvuči harmonično, baš kao neki orkestar. I u politici postoje pasusi u duru i molu, kao i harmonije i disharmonije. Ali, uzevši u obzir istoriju našeg kontinenta, mogućnost da Evropu uopšte poredimo sa orkestrom već je ogromni napredak.

SZ: A partitura?

Kriza još nije gotova. Prvo, tu su poznate teškoće sa kojima se još uvek borimo: visoko zaduženje pojedinih zemalja, koje je dugo gomilano i finansijskom i ekonomskom krizom dodatno pogoršano, praćeno visokom nezaposlenošću i strukturnim slabostima. Takođe, imamo i posebni slučaj Grčke gde, uprkos naporima Grčke i međunarodne zajednice, još nije došlo do stabilizacije situacije. Prvo sve to moramo da sredimo, da bismo povratili poverenje tržišta.

Uz to, postoji i jedno suštinsko pitanje: koliko smo ambiciozni kada je u pitanju naša Evropa? Hoćemo li sve naše sposobnosti svesti na prosek? Ili ćemo se orijentisati na ekonomski dinamične regiona sveta, koji određuju tempo? Dobro je da smo, kada su u pitanju budžetska disciplina i smanjivanja zaduženja, našli zajedničku poziciju – ali to nije dovoljno. Evropi je potrebno više rasta i radnih mesta, da bi i u budućnosti bila konkurentna. Želela bih da i za dvadeset godina evropski proizvodi i inovacije budu priznati u svetu. Radi se o tome kako ćemo se potvrditi u vremenima globalizacije.

SZ: Imate li ikakve sumnje u pogledu dosadašnjeg odgovora na krizu?

Dobar političar uvek sumnja i uvek se iznova preispituje. Naravno da želim da očuvam i evro i uniju – u te ciljeve upošte ne sumnjam. Ali u pogledu pravog puta često postoje razne procene i kompromisi: kako tačno izgleda fiskalni pakt, šta ćemo uraditi sa radnim pravom, kako ćemo raspodeliti strukturni fond?

SZ: Težak proces učenja?

Do nedavno, mi u Evropi smo jedni drugima često bacali pesak u oči. Takođe, ni tržišta dugo nisu reagovala na probleme, kao na primer na pad konkurentnosti Grčke. A previše često nismo poštovali ni naša sopstvena pravila, kao što je pakt o stabilnosti.

SZ: Koja su, do sada, vaša najvažnija iskustva koja ste stekli u krizi?

Na početku se dosta diskutovalo o tome da li smo mi u Evropi žrtve takozvanih špekulanata. U međuvremenu, i to je odlučujući korak, otkrili smo korene naših problema. Mnoge zemlje su u poslednjih godinu i po dana preduzele ogromne napore i bolne reforme zbog kojih zaslužuju moje poštovanje. Mislim da smo našli pravi balans između evropske solidarnosti i nacionalne odgovornosti. Duboko sam ubeđena: ako izvučemo lekcije iz svih grešaka i propusta, Evropa će postati jača nego pre krize.

SZ: U vezi sa temom solidarnosti postoje i druga mišljenja. Italija traži više solidarnosti. Šta vi podrazumevate pod solidarnošću?

Pre svega pomoć našim evropskim partnerima, kao i da oni sami ulože napore da bi poboljšali svoj položaj. Uzgred, ideja za ovaj stalni mehanizam pomoći potekla je baš od Nemačke. Spremni smo na solidarnost. Međutim, stalno smo ukazivali da pomoć možemo ukazati na osnovu ugovora o monetarnoj uniji, koji jasno kažu da nijedna zemlja ne može da odgovara za dugove druge.

SZ: Vaša shvatanje solidarnosti je prilično usko.

Mi smo solidarni, ali sopstvena odgovornost ne sme biti zanemarena. To dvoje idu zajedno. Nema smisla obećavati novčanu pomoć bez prihvatanja obaveze da se zemlje same uhvate u koštac sa uzrocima krize. U Španiji je više od 40% mladih nezaposleno, što je uslovljeno i samim zakonima. Molim vas, nemojte ovo razumeti kao prekor, jer gajim veliko poštovanje za napore Španije da sprovede reforme. Pozivam na to da učimo jedni od drugih. I Nemačka može da se u mnogo čemu ugleda na neke zemlje. I mi Nemci moramo da pripazimo kada se radi o milijardama za pomoć zaduženim zemljama, da se ne bi dogodilo da se potpuno iscrpimo, jer ni naše sposobnosti nisu neograničene, a time sigurno ne bismo pomogli Evropi.

SZ: Stres i kriza ostavljaju posledice. Postoji li opasnost od podele Evrope?

Ne vidim tu opasnost, ali je jasno da će tržišta testitari našu volju za zajedništvom. Dugoročni investitiori koji ulažu veliki novac želeli bi da znaju gde će Evropa biti za 20 godina. Hoće li na konkurentnost Nemačke uticati demografske promene? Hoćemo li biti otvoreni za inovacije? Tokom ove krize dosegli smo potpuno novi stepen saradnje u Evropi, koja konačno počinje da liči na evropsku unutrašnju politiku. Ne možemo više međusobno sarađivati na diplomatskom nivou, već moramo – kao u unutrašnjoj državnoj politici – da prestanemo da ulepšavamo probleme i počnemo da ih rešavamo.

SZ: Da li će na to pristati Britanci?

Uverena sam da Velika Britanija želi da ostane član EU. Naravno da zajednica 27 država nije laka za održavanje. A za nas Nemce uvek će biti važno da se sa svima dogovorimo: kako sa velikim tako i sa malim državama članicama, kako sa onim koji su tu od početka tako i sa onima koji su nam se tokom godina pridružili. Neprekidno moramo nalaziti ravnotežu, pa tako i sa Velikom Britanijom.

SZ: Kako ta ravnoteža izgleda kada neke zamlje ne pripadaju jezgru Evro grupe i Fiskalnom paktu?

Svako će razumeti da zemlje koje su se povezale zajedničkom valutom takođe moraju uže sarađivati. Ali mi se ne izolujemo, to bi stvarno bilo duboko pogrešno. Da li je reč o Evro paktu ili Fiskalnom paktu: svaki član koji ne pripada evro zoni je pozvan da se priključi. Zajedničku valutu možemo ojačati samo ako dodatno usaglasimo našu politiku, u smislu da na Evropu prenesemo dodatne nadležnosti. Ako neko obeća da će smanjiti zaduženost i da će se držati budžetskih pravila, onda moramo imati mogućnost da to sprovedemo ili da tog člana, u slučaju da se toga ne pridržava, tužimo. Fiskalni pakt bi upravo tome trebalo da posluži. Zato institucijama moramo dati veća kontrolna prava – tj moramo im dati moć.

SZ: Posle štednje: rast. Kako to zamišljate?

Primećujem da kada govore o rastu, mnogi misle na skupe programe za pokretanje ekonomije. Takvi programi su tokom prve krize bili smisleni i sada bi trebalo pročešljati evropske fondove i videti koliko je novca tamo ostalo. Želela bih da ga upotrebimo za one mere koje podstiču rast i zaposlenost. Mislim pre svega na podršku malim i srednjim preduzećima, na programe zapošljavanja mladih ili sredstva za inovacije i istraživanja. Nemačka je spremna da strukturne fondove upotrebi za stvari koje imaju smisla.

Postoje i druge mogućnosti za podsticanje rasta, koje jedva da išta koštaju. Uzmite na primer radno pravo. Mora biti fleksibilnije, baš tamo gde postoje velike prepreke za zapošljavanje mladih. Ne smeju čitave grupe zanimanja biti dostupne samo malom delu populacije. Uslužni sektor se može brzo razvijati. Potrebno nam je više privatizacije.

SZ: Da li je snaga Nemačke prepreka za rast drugih?

Ne. Slaba Nemačka nikome ne bi mogla da pomogne. Naravno da vremenom moramo ukloniti neravnoteže u Evropi, ali time što će druge države postati konkurentnije, a ne slabljenjem Nemačke.

SZ: Postoje li drugi modeli podele rizika i odgovornosti?

Za trenutnu krizu evro obveznice nisu rešenje. O zajedničkim garancijama može biti reči kada postignemo dublju integraciju, ali to nije sredstvo rešenja krize. Duboka integracija bi bila kada bi, na primer, evropski sud kontrolisao državne budžete. Ako jednom dođemo do harmonizovane finansijske i budžetske politike, tada možemo doći do novih oblika odgovornosti i saradnje.

SZ: Ministar spoljnih poslova Poljske je rekao da se više boji Nemačke koja stoji po strani nego Nemačke koja vodi. Da li Nemačka čini dovoljno?

Raduje me pre svega da je poljski ministar ovim rečima iskazao veliko poverenje prema nama. To svedoči o pozitivnom razvoju naših odnosa u Evropi. U suštini to znači: Nemačka je važna evropska zemlja koja preuzima odgovornost. Ali – ne mislim samo na Poljake – ponekad neko zahteva da neko vodi da sam ne bi preuzeo odgovornost, jer zna da je vođstvo takođe i rizik. Nemačka ne preza od toga da preuzme rizik kada su u pitanju važna pitanja, ali pre svega svi mi u Evropi se moramo dogovoriti o zajedničkom putu.

SZ: U rečima poljskog ministra spoljnih poslova mogla se čuti i zabrinutost: Da li se Nemačka stvarno zalaže za Evropu, ili bi joj možda bilo bolje samoj?

Dozvolite mi da jasno kažem: relevantne političke snage u Nemačkoj su uz Evropu. Na sreću smo ujedinjeni, na pedesetogodišnjicu Rimskih ugovora sam namerno dvosmislena rekla: Na sreći smo ujedinjeni – ali u našoj sreći možemo uživati samo u ujedinjenoj Evropi.

SZ: Tada je Evropa bila mesto harmonije.

Verovatno smo baš zbog toga previše odlagali teške odluke. A tako Evropa ne može biti uspešna, a to želim: uspešnu Evropu.

SZ: Nemačka nastupa žestoko i pri tome pojačava utisak, koji joj nije od velike pomoći: utisak o tvrdoj, koja uvek želi da bude u pravu, dominantnoj Nemačkoj.

Ozbiljno shvatam ovu zabrinutost, ali ona je neosnovana. Zanimljivo je kako se brzo obnavljaju određeni stereotipi – čak i kada se diskusija vodi u Nemačkoj: stereotipi o Nemcima, Poljacima, Francuzima, Špancima, Grcima. Napredak u Evropi sastojao se upravo u tome što više nismo pokazivali prstom jedni na druge. Postoje lenji i vredni Nemci, postoje konzervativni Nemci i Nemci levičari. Postoje pristalice konkurencije i pristalice preraspodele. Nemačka ja isto tako raznovrsna kao i druge države Evrope. Vreme je da se manemo starih stereotipa.

SZ: Kako osećaj moći utiče na vas? Neki vas zovu čelična kancelarka, gospođa Bizmark. Da li vam se to dopada?

Postupam prema svom najboljem znanju i savesti. Trideset pet godina sam živela u jednoj zemlji, koja hvala bogu zbog svoje ekonomske i političke nesposobnosti nije mogla preživeti, koja je nestala zbog ljudske želje za slobodom. Duboko sam uverena da Evropa sa svojom demokratijom, ljudskim pravima, idealima slobode i svojim vrednostima ima mnogo toga da ponudi, ljudima koji u njoj žive i svetu.

Evropa predstavlja 7% svetske populacije. Ako se ne budemo držali zajedno teško da bi neko čuo naš glas i upoznao naša uverenja. Moj motiv leži u ovoj evropskoj mirovnoj, vrednosnoj ideji i ideji blagostanja; zato želim da prebrodimo ovu krizu. Ne bih želela Evropu koja je muzej svega što je nekada bilo dobro, već želim Evropu iznova uspešno stvorenu. Znam da je to za mnoge velika promena i zato se moramo međusobno podržavati. Ali ako ustuknemo pred ovim naporima i budemo fini jedni prema drugima i razvodnimo sve pokušaje reformi, onda ćemo Evropi učiniti medveđu uslugu.

SZ: U Francuskoj postoji emotivni pojam žudnje za Evropom – le desir de l’Europe. Da li vam je to blisko?

Naravno, sve što radim, radim zbog snažnog uverenja da je Evropa naša sreća – sreća koju moramo očuvati. Da nemamo Evropu, možda bi i naša generacija međusobno ratovala. Patila sam 35 godina, sve dok Zid nije pao, zato što ne mogu da odem na Zapad. To je bio moj san. To je moj kontinent. Kontinent gde ljudu imaju iste vrednosti kao ja. Kontinent koji može oblikovati svet, osigurati budućnost čovečanstva: ljudsko dostojanstvo, sloboda mišljenja i izražavanja, pravo na protest, održiva ekonomija, zaštita klime. Ali ovaj osećaj za Evropu sam po sebi nije dovoljan da se stvori blagostanje i nova radna mesta. Svakog dana moramo nešto da uradimo povodom toga.

SZ: Nije li vreme za veliku viziju, vaš plan od deset tačaka za Evropu?

Pročitajte moje govore povodom jubileja Rimskih ugovora. To je moje obavezivanje Evropi. Ali – da se još jednom vratim vašoj muzičkoj metafori: trenutno nije potrebno da govorimo o suštinskoj lepoti muzike. Treba da sviramo na koncertu svetskih tržišta, koja su željna evropskih harmonija.

SZ: Postoje li u vašoj viziji Ujedinjene Države Evrope?

Moja vizija je politička unija, jer Evropa mora ići svojim potpuno posebnim putem. Moramo mu se korak po korak približavati, u svim oblastima. Moramo da zapamtimo da nas se svaka tema naših suseda pomalo tiče. Evropa je unutrašnja politika.

SZ: Kako bi to institucionalno i strukturno izgledalo?

Tokom jednog dugog procesa prenećemo više nadležnosti na Komisiju, koja bi onda trebalo da funkcioniše kao evropska vlada sa evropskim nadležnostima. Uz to ide i jak parlament. Druga instanca bi bila savet šefova država članica. I na kraju, Evropski sud bi postao vrhovni sud. To bi mogao biti budući oblik političke Unije Evrope, ali u mnogo međukoraka.

Razgovor vodili: Stefan Kornelijus (Suddeutsche Zeitung), Bartos Vielinski (Gazeta Wyborcza) i Havijer Moreno (El Pais).

(*Intervju preuzet sa stranice Süddeutsche Zeitung. Prevod: Peščanik)

Advertisements

One response to “Angela Merkel: Evropa je unutrašnja politika

  1. Povratni ping: Nakon fiskalnog paketa potrebna evropska demokratija | Open Montenegro

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s