20. decembar 2011. | Piše: Nikola ĐURIĆ
Nije retkost da se u razgovoru kao argument protiv približavanja Srbije Evropskoj uniji i eventualnog pristupanja Uniji iznosi tvrdnja da će snažne, gigantske evropske kompanije na dan našeg pristupanja jednostavno potopiti ponudu domaćih proizvođača svojim kvalitetnijim, i neretko jeftinijim proizvodima. Pitanje koje se meni odmah javlja je: da li bi uopšte trebalo braniti domaće proizvođače ako su neproduktivni i redovni gubitaši? Po mom mišljenju, odgovor je jasno ne. Ono što će domaće firme zaštititi jeste prihvatanje pravila tržišne utakmice, prilagođavanje i zamena uljuljkanosti i tavorenja u okviru nekoliko gradova za aktivan rad na sopstvenom usavršavanju i razmišljanje o mogućnostima širenja svoje delatnosti.
Naravno, nije tajna da srpska privreda, ovakva kakva je danas, ni ne liči na nešto što bi se moglo nazvati tržišnim i konkurentnim sistemom. Prevelika sprega između državnog i tržišnog sektora jednostavno ne dopušta tržištu (na koje smo i dalje potpuno nenaviknuti) da se razvije. Zbog toga je bojazan za sudbinu naših proizvođača bila više nego opravdana, ukoliko bismo u Uniju ulazili sutra, tj. ako bi se naše tržište potpuno otvaralo prema evropskom, što se naravno neće desiti. Veliku ulogu u lošoj skrojenosti naše ekonomske stvarnosti igra i intenzivna saradnja između ljudi sa one strane zakona i aktera na tržištu (nije retkost da se ove karakteristike spoje u jednom entitetu, bio to pojedinac ili upravni odbor).
Privreda sa takvim kamenom oko vrata, naravno, ne bi izdržala nalet uspešnih ekonomskih delatnika iz Evropske unije, i to je jedan od glavnih razloga zbog koga Srbija zaostaje na putu ka prijemu u ovu prosperitetnu zajednicu. Ne bi trebalo gajiti iluzije o ljudima koji su na čelu evropskih država (onih koje se najviše pitaju o tome ko će biti članica Unije, a ko neće) kao i njihovom shvatanju međunarodne politike. Ukoliko bismo mi sada bili u situaciji da svojom razvijenom, potpuno reformisanom i jakom privredom pomognemo evropskoj ekonomiji, kao što nismo, i ukoliko bismo mi imali odgovornu i delotvornu vladu na čelu države, kao što nemamo, mi bismo bili mnogo bliže članstvu u Evropskoj uniji, i pored svih problema sa granicama. Naravno, da smo imali delotvorne vlade, ne bismo imali ni probleme sa granicama, ali o tome drugom prilikom. Naša razmišljanja trebalo bi posvetiti mnogo više problemu tržišne neefikasnosti i povlačenju države iz ekonomskog života, nego problemima kao što su granični sporovi, za koje naravno ne tvrdim da su potpuno nebitni.
Stvar je u tome da svi oni pozivi u izveštajima Evropske komisije, kako je nužno uspostaviti konkurentan sistem u Srbiji koji bi mogao da se takmiči na evropskom nivou, ipak imaju smisla. Oni su dokaz da izveštaji nisu samo zlonamerne opaske, namenjene ponižavanju i rastakanju srpskog nacionalnog bića. Na primer, u izveštaju za 2011, kao i za sve prethodne, Komisija je ponovo naglasila da je nivo konkurentnosti i tržišna efikasnost u Srbiji na veoma niskom nivou, i da bi na tome moralo da poradi što je pre moguće. Postoji li sluh za ovakve dobronamerne, besplatne savete, pitanje je na koje ćemo dobiti odgovor u mesecima koji slede. Prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, posebnu pažnju bi trebalo obratiti na stavku da se carine na uvoz određenog broja industrijskih i poljoprivrednih proizvoda postepeno smanjuju do isteka prelaznog perioda. To je još jedan od mehanizama koji nam daje vremena da se naviknemo na princip funkcionisanja evropskog tržišta, i još jedan dokaz da bi uz pravilno vođenu politku učlanjenje moglo značiti samo korist za Srbiju.
Ukoliko sledeća Vlada, ma ko bio na njenom čelu, uspešno sprovede reformu u privrednom sektoru, smanji broj propisa i samim tim olakša poslovanje domaćim firmama, te racionalno upotrebi novac koji se u državnu kasu sliva kroz razne kredite, Srbija ima šansu, i to dobru. Sa kapacitetima koje naša zemlja poseduje, uz stvaranje pozitivne klime za ulaganje, i rad na stvaranju tržišne atmosfere, mogli bismo da lako prestignemo mnoge zemlje u tranziciji i da se po učlanjenju u Uniju plasiramo kao ravnopravan igrač u tržišnoj utakmici na nivou jedinstvenog i, više ili manje, slobodnog evropskog tržišta. Odgovornost i smele odluke u sferi ekonomije na političkom vrhu su neophodne, ukoliko se desi da kao i u prošlosti na bude ljudi dovoljno hrabrih da ih donesu, vreme će opet biti faktor koje će ih doneti umesto nas.
evroFEDERALIST 