Ugovor iz Mastrihta testiran na propast

5. decembar 2011. | Endrju DAF 

Pre tačno 10 godina, jedna mala grupa mudrih ljudi završila je nacrt uticajno osmišljenog teksta o budućnosti Evrope.

Deklaracija iz Lakena je nametnuta (dobro, razvodnjena) i usvojena od strane Evropskog saveta, pod predsedavanjem belgijskog premijera Gija Verhofštata (Guy Verhofstadt) u decembru 2001. Ona je inicirala rad ustavnog konventa pod Valeri Žiskar d’Estenom (Valéry Giscard d’Estaing) i pokrenula dug i krivudavi proces koji je vodio, na kraju, ka Ugovoru iz Lisabona u decembru 2009.

Pre deset godina Evropska unija je bila u nevolji. Ugovor iz Nice, koji još uvek nije na snazi, već se znalo bio je neadekvatan za izazov izvesnog proširenja članstva EU na zemlje srednje i istočne Evrope. Rast je pao na dva procenta bruto domaćeg proizvoda. Evropska komisija Romana Prodija (Romano Prodi) nije se smatrala delotvornim motorom integracije. Stalni nesporazumi oko ekonomske i fiskalne politike između nemačkog kancelara Gerharda Šredera (Gerhard Schröder) i francuskog predsednika Žaka Širaka (Jaques Chirac) remetila je prve godine evra. Tadašnji britanski premijer Toni Bler (Tony Blair) već je napustio svoje ranije pro-evropsko obećanje.

Na kraju, Lisabon je uspeo da odgovori na mnoga pitanja postavljena u Lakenu, iako samo parcijalno – i nekoliko ključnih pitanja ostaju relevantna danas: „Kako će se ubrzati koordinacija ekonomske politike?“; „Kako će se osnažiti autoritet i efikasnost Komisije?“; „Da li postoji potreba za više odluka kvalifikovanom većinom?“; „Kakva je buduća uloga Evropskog parlamenta?“; i „Da li treba formirati evropsku izbornu jedinicu?“

Lisabonski ugovor ostavio je netaknutim aranžmane za ekonomsku i monetarnu uniju koji datiraju preko 20 godina unazad, još iz Ugovora iz Mastrihta. Baš ti aranžmani su testirani na propast trenutnom krizom likvidnosti i solventnosti.

Institucije EU su imale zakonodavnu aktivnost gojenja praseta uoči Božića. Ali svi napori da se stabilizuju tržišta bili su uzaludni. Upravljanje krizom bilo je slabo i panično, posebno na najvišem nivou.

Od propasti Liman bradersa  (Lehman Brothers) 2008. održan je 21 multilateralni sastanak šefova vlada EU i nebrojeni bilateralni susreti. Najveći broj ovih samita razvijali su sve kompleksnije predloge spasonosnih mera koje tek treba da ugledaju svetslost dana. Umesto rešavanja krize one su je zakomplikovale. Slabo liderstvo i neadekvatne institucije uništile su tržišno i demokratsko poverenje. Jedino Evropska centralna banka preživela je sa reputacijom ojačane nezavisnosti, tiho sprovodeći čuveno „šta god da je potrebno“ da suzbije požar.

Svako zna da su na ovonedeljnom Evropskom savetu neophodne vitalne političke odluke. Opcije za kratki rok su ograničene: kao što je Džordž Soroš (George Soros) rekao na skorašnjem sastanku Evropskog saveta za spoljne poslove, „kratkoročno je već počelo“. Kratkoročno, ECB je sada jedina preostala institucija koja stoji na nogama i Mario Dragi (Mario Draghi) njen novi šef, je upravo pravi čovek da oslobodi potencijal banke od monetarne uber-ortodoksije.

Mnoštvo novca će pomoći, naravno, ali ono neće povratiti tržišno i demokratsko poverenje u dugoročnu budućnost evra. Zaista, ako banka mora da deluje preko ograničenja svog ustavnog mandata jedina odluka Evropskog saveta ove sedmice mora biti da ispravi pravnu situaciju putem izmene ugovora što je pre moguće.

Tržišnjaci nisu samo ljudi od novca: oni takođe imaju političke stavove, i oni počinju da razumeju politiku u EU previše dobro. Finansije i biznis vide jasnije od mnogih političara duboku međuzavisnost naprslih evropskih nacionalnih ekonomija. Ono čega su tržišta žedna je jasnost, jednostavnost i legalnost – sve ono što se može obezbediti upotrebom ugovora i institucija EU.

Nažalost, ovo otkriće nije pogodilo predsednika Nikolu Sarkozija (Nicolas Sarkozy) koji i dalje vodi tradicionalnu degolističku kampanju protiv federalne Evrope. Njegov govor u Tulonu u četvrtak bio je besmislen jer je sasvim jasno bio zbunjujuć za njegovu publiku stranačkih podanika. Ništa za tržišta; bez osvrta na institucije EU; bez solidarnosti sa drugim državama članicama: g. Sarkozi se prepustio očajničkoj nadi da će nemačka velikodušnost spasiti francuski trostruki-A status i njegov lični izborni dobitak.

Katastrofa koju predstavlja evropska politika Francuske ne može se prenaglasiti (jedino joj parira britanska). Kada smo se s pravom nadali u posvećenost g. Sarkozija evropskoj međuzavisnosti, zauzvrat smo dobili uzaludno ponavljanje propalih recepata među-vladinog samitskog sastančenja koju predvodi osovina Berlin-Pariz.

Usred banalnosti priče o „la refondation de l’Europe“ (obnavljanje Evrope), g. Sarkozi učinio je jedan radikalan predlog: da Evropski savet dobije suprematiju nad celim sistemom EU i da ne donosi više odluke konsenzusom već kvalifikovanom većinom.  Ovo lukavstvo bi jednim udarcem uništilo delikatnu među-institucionalnu ravnotežu snaga u Uniji; marginalizovalo bi manje države, proteralo Evropski parlament i svelo Komisiju na nivo sekretarijata. Plan g. Sarkozija bi delotvorno uspostavio stalni direktorat francusko-nemačkih lidera koji bi vodili Uniju.

Predlog je toliko apsurdan da nema šansi za uspeh. Mi imamo sreće da su na vlasti bar dva premijera, Mario Monti (Mario Monti) u Italiji i Donald Tusk (Donald Tusk) u Poljskoj, koji su dobro pripremljeni da spreče takvu besmislicu. Kao što će to uraditi i Žože Manuel Barozo (José Manuel Barroso), predsednik Evropske komisije.

Angela Merkel (Angela Merkel) čini šta može, gotovo izvesno uzalud, da zakuva dogovor sa g. Sarkozijem o ozbiljnim predlozima koje bi predstavili svojim kolegama krajem nedelje. Ipak jedino će predlozi koji nadograđuju pravno ugovornu osnovu EU obebediti podršku drugih. Jedino predlozi koji nagomilaju podršku obezbediće poverenje tržišta i građana. Jedino dalje izvlačenje suvereniteta u ono što g. Dragi naziva „fiskalni kompakt“ sada će spasiti evro i EU od samodestrukcije.

Nemačka se, takođe, mora pokrenuti – i njena vlada, parlament i sud moraju se kretati zajedno. Nemačko vođstvo zna da će se budućnost evrozone jedino osigurati kroz fiskalnu integraciju, i da ako želimo da nova fiskalna unija funkcioniše ona mora biti demokratska. Fiskalna solidarnost između poreskih obveznika zahteva političku solidarnost između izbornika. Evropa treba demokratsku ekonomsku vladu ne samo da bi dala za pravo federalističkim militantima već i da bi zadovoljila tržišta. Kancelarka treba ovo da kaže.

Njen problem je to što mutualizacija suverenog duga implicirana fiskalnom unijom zahteva ne samo promenu EU ugovora već i promene nemačkog Osnovnog zakona i još nekih nacionalnih ustava. Zbog toga je gđa Merkel prestrašena razgovorima o evroobveznicama sada, preferirajući u ovoj fazi ograničenu ugovornu izmenu i povećane napore da se upotrebe odredbe o ojačanoj saradnji iz Lisabona. Ona je u pravu, najmanje, u ovom drugom: može se više uraditi da se Evrogrupa pretvori u delotvorniji motor integracije, uvlačeći sve države članice koje eventualno žele da se priključe jedinstvenoj moneti.

Ali je kancelarka u krivu što otpusuje pitanje evroobveznica. Zeleni papir Komisije o izvodljivosti evroobveznica i predlozi pet nemačkih ekonomista i briselskih tink-tenkova su itekako vredni ozbiljne debate. Intelektualni osnov je plodan.

Mehanizam za vođenje te debate je predviđen Lisabonskim ugovorom: to je sazivanje novog ustavnog konventa, 10 godina nakon poslednjeg, da razmotri novi fiskalni model za Evropu, odgovori kako da kombinuje stablinost i rast, kako da izbalansira disciplinu sa solidarnošću, i kako da formira legitimnu ekonomsku vladu. Ove sedmice EU se mora dogovoriti o takvim ozbiljnim perspektivama za promene.

Ko zna, ako se dobro reši, novi konvent možda može biti sposoban da odgovori i na krajnja neodgovorena pitanja Lakena, a to su da li reformisani evropski polis treba da ima sopstveni ustavni tekst. Šta mogu biti osnovne odlike takvog ustava?

(*Tekst preuzet sa stranice Financial Times-a. Prevod sa engleskog: UEF Srbija)

Advertisements

One response to “Ugovor iz Mastrihta testiran na propast

  1. zamerka prvom delu teksta je ideja da se krizom može upravljati. U najboljem slučaju političari je mogu ne pogoršavati. Jer je kriza prirodna posledica prepumpane ekonomske aktivnosti koja njoj prethodi. Tako i ovde mislim da se propušta opcija da se naglasi da bi političari mogli da pomognu i ne činjenjem u mnogim situacijama. Ajde da se pomene barem kao ideja i opcija.

    Mislim da je veliki problem posmatrati neka ekonomska pitanja čisto politički. EU i Evro jesu politički projekti ali to ih ne amnestira od prirode ekonomije. Evro je i zakazao kao projekat upravo zato što je bio politički oktroisan bez obzira na upozoravanje ekonomista (da evrozona nije optimalno valutno područje, da bez fiskalne odgovornosti nijedna moneta ne može da pruži prosperitet, da su kontrolni mehanizmi labavi itd.) o njegovoj krhkoj osnovi. Štampanje evrobondova bi značilo samo jedno – ogromno povećanje količine novca u opticaju – isto što se dogodilo u uvertiri ove krize pre deset godina što će prouzrokovati sledeću u narednoj dekadi. TO bi bailoutovalo mnoge, ali bi najviše odnelo ogromne količine novca u finansijski sektor, a to nam nikako nije neophodno. Evrobondovi su destruktivni za sam evro koliko god mogli da ga spasu od raspadanja. Što i dalje ne znači da ne treba da se štampaju samo bi političari morali da shvate kakava opasnost preti po ekonomski sistem kada jednom narušiš autonomiju CB, zdravu i stabilnu monetu i pokreneš inflatornu spiralu. Ti ekonomski troškovi će biti ogromni.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s