Nakon fiskalnog paketa potrebna evropska demokratija

27. februar 2012. | Gvido MONTANI

Odluka 25 vlada EU da podrže fiskalni paket obeležava prekretnicu u krizi suverenog duga. Sada počinje debata o političkoj budućnosti EU.

Evropska podeljenost, a ne zavera nevaljalih finansijera, bila je stvarni uzrok krize. Kada je kriza izbila, francusko-nemački directoire odlučio je da deluje kao vlada u vanrednom stanju. To je proizvelo neke pozitivne rezultate, ali i slomove. Pozitivna strana njene politike je da vlade Grčke, Irske, Španije, Portugala i Italije sada aktivno neguju programe štednje i, ubuduće, povinovaće se teškim fiskalnim pravilima. Nemačka je posebno zadovoljna ovakvim rezultatom. Druga strana novčića je evropska recesija, veća nezaposlenost, veće siromaštvo, i nacionalizacija kreditnog i tržišta suverenog duga. Evropa je danas više podeljena i siromašnija nego 2010. kada je kriza izbila.

Nemačka vlada je svesna da, na dugi rok, vlada vanrednog stanja može negovati gunđanje drugih država članica i potrebno ju je stoga zameniti stvarnom evropskom demokratskom vladom. Skoro je gđa Merkel izjavila: „Moja vizija je politička unija, jer Evropa mora ići svojim potpuno posebnim putem. Moramo mu se korak po korak približavati, u svim oblastima… Tokom jednog dugog procesa prenećemo više nadležnosti na Komisiju, koja bi onda trebalo da funkcioniše kao evropska vlada sa evropskim nadležnostima. Uz to ide i jak parlament. Druga instanca bi bila savet šefova država članica. I na kraju, Evropski sud bi postao vrhovni sud. To bi mogao biti budući oblik političke Unije Evrope, ali u mnogo međukoraka.“ Iako reč „federalizam“ nije pomenuta, institucionalne reforme iznesene ovde jasno su bazirane na federalnom modelu. Evropski federalisti pozdravljaju ovo novo stajalište, iako su svesni da u politici uvek postoji dubok jaz između deklarativnih izjava i činjenica.

Ako se podrže snažnom voljom, predlozi nemačke vlade će otvoriti put za radikalne reforme EU. Ipak mi ovde pokušavamo da pokažemo da dobra volja nekih vlada nije dovoljna za uspeh ukoliko se Evropski parlament u potpunosti ne uključi u reformski proces.

Transformacija Komisije u evropsku vladu samo je deo problema nadležnosti ili ovlašćenja prenetih od nacionalnih država na evropske institucije. U demokratskom režimu, izvršna vlast mora biti odgovorna građanima. Danas, Evropska komisija je već demokratski odgovorna Evropskom parlamentu, kao što ostavka Santerove Komisije 1999. i glasanje EP o poverenju novoj Komisiji pokazuje. Ali građani nisu svesni ili su nesenzibilisani za ovu meku demokratsku odgovornost.

Postoji dubok jaz između učešća građana u nacionalnoj politici i njihovog učešća u evropskoj politici. Razlog je dobro objasnio Aleksandar Hamilton: „Postoji urođena i suštinska slabost u svim federalnim ustavima“, rekao je Hamilton na Konvenciji u Filadelfiji. „Delovanje nacionalne vlade, ne padajući odmah pod lupu masa građana, i koristi od toga biće doživljene i prisutne samo kod promišljajućih ljudi“ (Federalistički spisi, br. 17). Samo drugi deo ovog stava može se pripisati EU; Komisija se ne može smatrati „nacionalnom vladom“ EU.

Istorija evropske integracije je različita od SAD. Očevi osnivači Sjedinjenih Država bili su svesni toga da grade naciju. EU nije nacija i nacionalizam ne može postati ideologija evropske integracije. Zaista, nacionalističke partije, kao što je NF u Francuskoj, protiv su evropskog projekta. Evropska unija je nova vrsta federacije; to je federacija državnih naroda ili, bolje, nadnacionalna federacija. Žak Delor (Jacques Delors), u cilju da objasni ovu novinu, predsložio je termin „federacija nacionalnih država“.

Ipak problem nije u terminologiji, već u ponašanju evropskih građana. Kriza suverenog duga pokazala je da je nivo finansijske solidarnosti među evropskim narodima niža od nivoa solidarnosti koji postoji u „naciji“ SAD, gde federalna vlada, sa federalnim budžetom, federalnim dugom i federalnom bankom, ima moć da garantuje čvrstu finansijsku koheziju među 50 država članica Unije.

Ovde mi ne podržavamo gledište da EU treba da kopira model SAD. Evropska fiskalna unija je drugačija po razvoju. Na kraju procesa će biti uspostavljen novi model fiskalnog federalizma. Ali svakako da EU to ne može uspeti bez demokratske vlade. Demokratska odgovornost zasnovana je na obveznici poverenja između građana i njihove vlade. Ta veza danas ne postoji.

Građanin glasa za Evropski parlament, ali evropski izbori nisu ništa drugo do drugorazredna nacionalna takmičenja, jer su moći Evropskog parlamenta nejasne čak i budućim poslanicima EP: o nekom planu vlade EU čak se ni ne debatuje. Možemo da razumemo zašto je odziv na evropskim izborima slab i u stalnom padu. Reforme koje je predložila gđa Merkel treba da ciljaju davanje ovlašćenja građanima da biraju svojim glasom ne samo člana Parlamenta, već i predsednika Komisije (manje više ono što se dešava u Nemačkoj i u UK).

EU treba novi izborni sistem za Evropski parlament; štaviše, reforma treba takođe da se bavi ovlašćenjima Komisije, jer evropska ekonomija ne treba samo štednju već i rast. Konačno, predsednik Komisije treba da ima moć da predstavlja EU na međunarodnoj sceni. Ovaj rezultat može se postići „jedinstvenim predsednikom“ Komisije i Saveta.

Na ovaj način biće moguće prevazići „unitrašnju slabost“ vlade EU. Ali ove reforme ne mogu se sprovesti bez pomoći „promišljajućih ljudi“ ili dalekovidih muškaraca i žena. Danas su ovi dalekovidi ljudi članovi Evropskog parlamenta. Oni su izabrani u cilju da zaštite interes građana i, kada je neophodno, zalažu se za jaču i ujedinjeniju Evropu. Nažalost ovo nije slučaj. Tokom krize suverenog duga Evropski parlament jedva da je poboljšao neke od odluka Saveta. Parlament nije izradio sveobuhvatniji predlog za bolju fiskalnu uniju – sa federalnim budžetom i federalnom vladom. Čemu takva bojažljivost?

Parlament ima moć, na osnovu člana 48. Lisabonskog ugovora, da predloži sazivanje novog Konventa. Ali do sada Parlament nije uradio ništa. Teško je razumeti zašto su evropske partije, makar one naj-evropskije, toliko uplašene i pasivne. Neko prvo objašnjenje, koje je već pomenuto, jeste da je evropski izborni sistem nedelotvoran mehanizam za izbor dobrih predstavnika za građane.

Drugo objašnjenje jeste strah od otvaranja tzv. Pandorine kutije institucionalnih reformi. Rana od propalog evropskog ustava je i dalje otvorena. Ovaj strah je neosnovan. Lisabonski ugovor je već ugovor-ustav: danas nama ne treba potpuno nova institucionalna arhitektura. Nama samo treba nekoliko reformi u cilju izgradnje delotvornije i demokratskije evropske vlade. U mnogim zemljama, „mase građana“, kako Hamilton kaže, razumeju da je rešenje za krizu više Evrope, bolja evropska vlada, ali građani ne znaju kako da promene evropske institucije. Zbog toga Evropski parlament mora skupiti hrabrosti da priča sa ljudima, da objasni da je put iz krize moguć i da na kraju ovih mračnih godina ima svetla.

Nemoguće je graditi evropsku demokratsku vladu bez punog i aktivnog učešća evropskih partija i evropskih građana. U svakoj političkoj zajednici partije su nužna veza između institucija i naroda. Glavni zadatak „dalekovidih muškaraca“ (i žena) je da upotrebe svoju moć sada, sabirajući svoju mudrost u odnosu na mudrost nacionalnih vlada. Evropska unija stoji na dve noge: volji nacionalnih vlada i volji građana. Sa samo jednom nogom Evropa je šepava.     

Tekst preuzet sa portala Euractiv (13. februar 2012).

(*Prevod sa engleskog: UEF Srbija)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s