Potraga za državnikom

zile - CopyPiše: Nikola M. ŽIVKOVIĆ

Tokom svog uvodnog izlaganja na konferenciji „Evropa, Nemačka, Srbija – na koji način nas spaja Konrad Adenauer?“ izložio sam tri teze koje se odnose na značaj Adenauera.*

Konrad Adenauer – državnik

Prva teza određuje da se uspeh jednog političkog projekta i političkog delovanja, može vrednovati prema postojanosti i prepoznatljivosti njegovih pozitivnih posledica. Upravo je ova teza bila jedan od polaznih motiva interesovanja o Konradu Adenaueru, jer skoro 50 godina nakon što je Adenauer napustio mesto kancelara Nemačke, njegovi uspesi su i dalje prepoznatljivi i postojani. Njegovo političko nasleđe duboko je utkano u temelje moderne Nemačke i Evrope, a danas u određenoj meri ugroženo.

Pod uspehom političkog projekta Adenauera podrazumevam sledeće: na unutrašnjem planu, Adenauer je predvodio rekonstrukciju uništene i poražene zemlje u skoro svakom aspektu – društvenom, političkom i ekonomskom. Sa svojim najbližim saradnicima transformisao je nemačku privredu u vodeću industrijsku silu, pozicionirajući je na treće mesto u svetu. Izgrađen je politički sistem zasnovan na vladavini prava, građanskim pravima i slobodama, otklanjajući sve dileme o demokratičnosti nemačkog društva. Istovremeno, na planu spoljne politike, politikom pomirenja, dijaloga i doslednom politikom svrstavnja vodio je zemlju od potpune političke izolacije do pozicije ravnopravnog aktera među zemljama zapadne civilizacije. Proces evropskih integracija, praćen politkom pomirenja i izgradnje poverenja, pre svega sa Francuskom, uz jak oslonac na SAD kao primarnog partnera činili su osnovu spoljnopolitičke agende Adenauerove vlade i vodili su Nemačku, ne samo ka brzom povratku suvereniteta, već i ka značajnom mestu u međunarodnoj politici.

Posebnost uspeha Adenauerovog političkog projekta dobija na značaju kada se uzmu u obzir ozbiljnost i broj problema sa kojim se suočio po preuzimanju kancelarske pozicije. Nemačko društvo iscrpljeno ratom, opterećeno bremenom poraza, sramote i krivice. Zemlja razorena u pobedničkom, ali osvetničkom i zločinačkom zanosu savezničkh sila, koji je, između ostalog, ostavio većinu porodica bez krova nad glavom. Skoro 11 miliona izbeglica, od kojih preko milion etničkih nemaca surovo proteranih nakon rata sa teritorja drugih evropskih zemalja. Nepoverenje, unutar društva, pojedinca prema pojedincu, pojedinca prema državi, institucijama i demokratiji, spolja prema okupatorima i namerama drugih. Nepoverenje drugih prema Nemačkoj i dominantno osvetničko raspoloženje u nameri da se Nemača ponizi.

U takvim okolnostima odgovornost, doslednost i nepokolebljivost u odbrani i ostvarivanju ključnih strateških i nacionalnih interesa postali su prepoznatljiva osobina prvog kancelara. Dodatni uspeh njegove politike ogledao se i u činjenici da su sve ključne političke partije Nemačke prihvatile i stale u odbranu Adenauerovih dostignuća po njegovom odlasku, iako su neke od njih bile najljući protivnici i žestoka opozicija. Naročito se u tome izdvajala Socijal-demokratska partija Nemačke (SPD), za koju se mislilo da će ostvariti pobedu  na prvim izborima 1949. godine. Njen tadašnji lider i kandidat za kancelara, nekadašnji zarobljenik u nacističkom logoru, Kurt Šumaher nastupao je u kampanji sa radikalno suprotnim političkim programom u odnosu na CDU, osim u jednoj tački – antikomunizam.

Vrlo brzo, još za vreme Adenauerove vlade, građani Nemačke su njega prepoznali kao “državnika koji je učinio za Nemačku više nego iko pre njega”.Njegovo viđenje ujedinjene Evrope i evropske Nemačke, a ne nemačke Evrope, polazna je tačka za suočavanje sa sveopštom krizom u kojoj se danas nalazi Evropa.

2.1Evropa i Nemačka – zašto smo zajedno?

Time dolazimo do druge teze koja se pre svega odnosi na EU, a delimično in a Nemačku – u traganju za izlaskom iz krize EU, u kojoj se Nemačka našla u centru pažnje zbog svoje vodeće uloge, potrebno je vratiti se prvobitnim dilemama i motivima evropskog ujedinjenja očeva osnivača EU i posleratne generacije građana, generacije “nikad više”. Mogli bismo to uslovno nazvati – resetovanje sistema na početne parametre. Pod parametrima ovde ne podrazumevam neposredne okolnosti početka procesa evropskog ujedinjenja, već pre svega na stanje uma i rasprava “očeva osnivača”, svest o neophodnosti postavljanja bazičnog i konstitutivnog pitanja: Zašto se mi ujedinjujemo? Zašto smo mi zajedno? Ko smo mi? Odgovori na ta pitanja su egzistencijalnog karaktera i preduslov su konstitucionalizacije jedne zajednice. Otvorena javna debata je od suštinskog značaja za uspeh tog procesa, njegova pretpostavka. Srž samog problema leži u višedecenijskoj neodgovornosti evropskih političara i zanemarivanju tog “pitanja nad pitanjima”. Zato se danas suočavamo sa odsustvom vizija, letargijom, polu-strategijama, kao i izuzetno poražavajućom XIX vekovnom renacionalizacijom evropskog prostora. Nije bilo hrabrosti niti spremnosti da se napravi taj kvalitativni iskorak ka izgradnji istinske političke unije, te se danas lideri batrgaju u posledicama sopstvenog nedelovanja i odustvu volje za takav projekat unutar društava kojima pripadaju. Posledica takvog (ne)postupanja je da građani ne razumeju, zbunjeni su, ništa im nije ponuđeno, nisu spremni da  olako podrže sažvakane projekte bez ikakve rasprave. Odustvo ideja i novih odgovora kako se suočiti sa izazovima je najveća pretnja po jednu zajednicu i danas po Evropu. Posrtanje evropskih država ka nacionalnim rešenjima i jačanje pro-nacionalih diskursa je dokaz ozbiljnosti i dubine krize, jer to predstavlja stari i retrogradni odgovor na nove probleme i izazove. Renacionalizacija Evrope je put sigurnog povratka onih strahova za koje smo mislili da su postali samo deo noćnih mora. Izazovi za Evropu ne dolaze samo iznutra, iako oni trenutno jesu dominirajući. Izazovi koji će tek ošamariti Evropsku uniju, odnosno njene države, naročito ukoliko izaberu put daljeg jačanja državnih prerogativa, jesu spoljašnje prirode. Dalekosežne promene međunarodnih odnosa i uspon novih i mnogih aktera na globalnoj sceni prete da odvedu EU u globalnu političku, ekonomsku i bezbednosnu beznačajnost. Potrebno je da se države Evrope otresu evropocentričnog viđenja sveta i političke mape sa Evropom u njenom središtu, i dobro se zamisle o svojoj o kontinetalnoj veličini i poziciji. Nemačka i Francuska su bez EU globalno beznačajne, srednje sile koja bi se brzo našle u ulozi objekta, a ne subjekta međunarodnih odnosa. Potrebno je razbiti izluzije o globalnom značaju i veličini pojedinačnih nacija i nacionalnih država.

Danas Nemačka, a pre svega tu mislimo na Agelu Merkel, koketira sa idejom dublje integracije EU i njene federalizacije, kao najizglednijeg puta spasa evropskom projektu, ali svesna i pozicije u kojoj se našla sopstvenom krivicom zanemarivanja otvorene debate o tome kuda vodi dalje proces evropske integracije. Takvo flertovanje sa idejom federalizma u zavisnosti od publike kojoj se upućuje poruka ukazuje da je Angela Merkel pre spremna da se prikloni populističkim potezima kratkog dometa, što će sve češće biti slučaj imajući u vidu predstojeće izbore u Nemačkoj na jesen 2013. godine. Ipak, i pored ove možda oštre kritike, smatram da će veća prepreka u procesu dublje evropske integracije biti Pariz, poput situacije sa početka 50-tih godina, kada je Francuski parlament odbacio plan o formiranju političke unije.


DSC_0343Srbija – simulacija države

Treća teza se, konačno, odnosi na Srbiju – odsustvo adenauerovske odlučnosti, jasnih strategija, konkurentnih političkih programa i odgovornosti lidera političkih partija prema političkoj zajednici koju predstavljaju i vode, skupa čine Srbiju zarobljenom u jednu simulaciju političke kompeticije, a istinske interesno-ortačke, tajkunsko-klijentelističke fasadne demokratije. Državnik je reč koja nedostaje srpskom političkom rečniku. Postoje političari, postoje partijsko-interesna udruženja i njeni neprikosnoveni lideri, ali ne postoje državnici, nemamo političke partije koje bi snagom svog političkog programa i svima jasnih ostvarivih ciljeva koje žele da postignu bile spremne da vrednuju uspehe svojih politika. Iako nije lako, niti zahvalno, porediti dva istorijski udaljena perioda (iako sličnosti postoje), poruke Adenauera u Srbiji je lako preneti, jer se odnose na bazične vrednosti i osobine: doslednost, odgovornost i strastvena posvećenost u vođenju društva i sprovođenju političkog programa, jasna usmerenost ka ostvarivim ciljevima donose boljitak zajednici koju predstavljate.

Bez dileme, za mene to znači, bar u domenu spoljne politike, političko svrstavanje uz demokratska društva i bezkompromisno opredeljenje za nastavak reformi koje vode ka punopravnom članstvu u EU, uz posvećeno jačanje bilateralnih odosa sa Saveznom Republikom Nemačkom. Iako su date određene naznake da takvo raspoloženje postoji unutar nove vladajuće garniture, to je moguće postići samo putem odgovorne, iskrene (prema sebi i prema drugima), što znači pre svega kredibilne politike, koju je nažalost u Srbiji teško prepoznati.

(*Izvod iz izlaganja Nikole M. ŽIVKOVIĆA, člana Biroa Unije evropskih federalista i Međunarodnog sekretara UEF Srbija, na konferenciji “Evropa, Nemačka, Srbija – na koji način nas spaja Konrad Adenauer?”. Konferencija je organizovana povodom 15 godina rada Fondacije Konrad Adenauer u Srbiji i predstavljanja knjige Nikole M. ŽIVKOVIĆA “Konrad Adenauer: karijera jednog državnika”, Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2012.)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s