Jelena Babić: Quo Vadis London?

Jelena BABIĆ

Jelena BABIĆ

Beograd, 29. januar 2013. – Dugo najavljivani i očekivani govor britanskog premijera Dejvida Kameruna (David Cameron) prilično je glasno odjeknuo Evropom tog 23. januara 2013. godine. Svi su željno iščekivali šta je to što premijer želi da kaže o budućnosti Evropske unije (EU) i/ili o budućnosti Velike Britanije u EU, a da to nismo uspeli i sami ranije da predvidimo. Ipak, reakcije, kako je sam govor odmicao, bile su u razmerama od onih koji su mu odavali priznanje do onih koji su mu, možda pomalo i obazrivo, saopštili da je ipak otišao i brzo i daleko.

Kamerun je izneo svoju viziju nove Evropske unije. Zapravo, pozitivnu viziju za ostanak Velike Britanije u novoj EU. A ta pominjana, nova EU tek treba da bude izgrađena. Dogovorom. Saradnjom. Napretkom. Po meri Velike Britanije.

Ako to nije moguće – ostaje nam samo jedno. Velika Britanija će kazati na referendumu da li dalje želi da bude deo EU ili želi da izađe napolje. Građani i građanke Velike Britanije će se konačno pitati.

Ali ne još. Imamo najviše četiri godine da se potrudimo da EU skrojimo po meri Velike Britanije. Ni manje ni više.

Premijer je obećao da će vredno raditi na tome da se ostvari vizija Evrope koju je zamislio, jer Velika Britanija nikako, ama baš nikako, ne bi trebalo da izađe iz EU. Britanija jeste i treba da bude u Evropi. U Evropi kako ju je zamislio Dejvid Kamerun.

Ipak, i pored velike želje premijera postoje dva problema kojih moramo biti svesni i mi i gospodin Kamerun.

Prvi od njih je da željeni dogovor, nagovešten u Kamerunovoj viziji, uopšte neće biti moguće postići. Čak i uz zdušno zalaganje Premijera koji ga je predložio. A, drugi problem jeste da ostatak Evrope zaista nije spreman, niti voljan za nove dogovore slične prirode i sadržine, koji vode – davajući Velikoj Britaniji na tanjiru ono što želi – otvaranju Pandorine kutije, ispunjavanju želja drugih država članica u pitanjima i politikama koja su bitna za svaku od njih.

I, ma koliko analitičari, sa jedne i druge strane Lamanša govor analizirali u duhu političkih prilika koje, već neko vreme,  dominiraju na Ostrvu, to nikako ne može da posluži kao alibi za Kamerunov, čvrsto verujem, pomalo neracionalan način promišljanja o budućnosti zajedničkog projekta. Imajući u vidu njegova istupanja i zalaganja za evropska pitanja i evropske teme u prošlosti, a opet optimistično zalaganje za postizanje vizionarskog dogovora u budućnosti, ne preostaje mi, zaista, ništa drugo do toga da čvrsto verujem da je rezultat željenog dogovora prilično nemoguć. Ili bar nerealan. U trenutnim prilikama, mogućnostima i granicama postojećeg zatečenog stanja.

Evropa je zajednica država i zajednica interesa. Duboko utemeljena na zajedničkim vrednostima i idealu saradnje. I sam Premijer nas je tako lepo u govoru podsetio na istorijska dostignuća EU. Dostignuća koja su zajednička i koja su, uveliko, proistekla iz kriza koje su pogađale EU tokom decenija njenog postojanja i razvoja.

Evropa se danas menja, tu, pred našim očima. Menja se kako bi ostvarila principe na kojima počiva, kako bi bila bliža građanima, kako bi ostala nezaobilazan igrač na svetskoj sceni, kako bi i dalje bila lider u svetskoj trgovinskoj razmeni, a to nije moguće ukoliko i dalje zajednički ne radimo na dostizanju istog cilja, pre nego zagovaranju da se „svakom vrati svačije“ i „nikome ničije“, pa ćemo lako da dođemo do „otvorenije i fleksibilnije Evrope“, spremne za budućnost i ono što tamo nas čeka.

Možda najveća ironija koja provejava kroz viziju premijera Kameruna, a posebno osetljiva za nas sa druge strane limesa, je činjenica da se Velika Britanija snažno i glasno zalaže za dalje proširenje Evropske unije. Da, dobro ste čuli. Ova Britanija. Ista koja želi da je napusti, ukoliko EU ne uspe da se promeni, popravi, odraste.

Posmatrajte to kako god želite.

Rećiću vam kako ja to želim i vidim.

Želim da se Premijer podjednako gorljivo i glasno zalaže za razvoj i drugih politika EU na kojima počiva njen razvoj, a ne samo za politiku daljeg razvoja jedinstvenog tržišta. Želim da vidim Veliku Britaniju na čelu kolone država članica EU, ne samo u pitanjima spoljne politike, već i u politikama koje donose promene koje utiču na živote svih njenih građana.

I ja želim fleksibilniju, otvorenu, prilagodljivu, a pre svega federalnu Evropu.

I, nemojte me pogrešno shvatiti, želim i Britaniju u njoj.

I 2018. godine.

Advertisements

3 responses to “Jelena Babić: Quo Vadis London?

  1. Slažem se sa konstatacijom o „dva problema kojih moramo biti svesni i mi i gospodin Kamerun“: prvi, da dogovor koji Kamerun priželjkuje uopšte neće biti moguće postići, i drugi, da ostatak Evrope nije spreman za nove dogovore koji vode ispunjavanju želja država članica.
    Ali u tim problemima vidim simptome slabosti arhitekture EU, a ne kao odsustvo realizma kod Kamerona. Realno je da Evropskoj uniji nedostaje fleksibilnost, da se sve više pretvara u glоmаzan i rigidan blоk. Realno je da organi EU preuzimaju sve više funkcija država-članica, a imaju manji demokratski legitimitet i odgovornost nego nacionalni parlamenti. Realno je da to vodi u korupciju, koja je, sve je očiglednije, rak-rana EU.
    Ovi problemi neće nestati samo zato što mi to tako želimo, koliko god jako mi to želeli. Nestaće ako ih shvatamo, analiziramo i otkrivamo njihov koren. A onda delujemo na uzroke i promenimo ono što treba promeniti. Upravo to je Kameronov predlog. I opet se slažem sa konstatacijom da je to nerealno, „u trenutnim prilikama, mogućnostima i granicama postojećeg zatečenog stanja.“ Ali to nije razlog da ružimo Kamerona, nego opet da potražimo razlog takvog stanja stvari.
    I na kraju pitanje: Kako će federalna Evropa biti fleksibilnija, otvorenija, prilagodljivija? Mislim da je očigledno da će biti sve suprotno, koliko god bile jake naše lepe želje.

    • Nedostaje fleksibilnost, glomazan i rigidan blok. Tesko je sloziti se sa ovom konstatacijom, najpre jer nije poduprta argumentima. o svakom zakonodavnom predlogu odlucuje se na tako mnogo nivoa – od toga da Evropski savet moze pokrenuti inicijativu, do Komisije koja predlaze predlog, preko Savet i Parlamenta koji odlucuju i kroz cak tri citanja mogu promeniti predloge zakona. Da ne govorimo o uticaju razlicitih lobija, interesnih grupa, placenih agencija koje zastupaju poslovne i strukovne interese, sindikate, itd, koje su ukljucene u sve faze zakonodavnog procesa. Kako to nije fleksibilno?

      Glomazno? U odnosu na posao koji ima, EU ima duplo manju odaministraciju samo od grada Pariza. To je jos jedan mit koji postoji i koji nije utemeljen.

      Rigidan? Mislim da se isti odgovor moze dati kao na prvu primedbu. Dakle, stvari nisu onakve samo zato sto im pripisemo odredjene karakteristike. Zapravo, radije se moze govoriti da je pozicija Britanije rigidna, bas kao u argumentima koje je autorka u tekstu istakla.

      Oko funkcija koje preuzima EU, to je isto mit, jer nijednau funkciju nije EU preuzela bez saglasnosti drzava-clanica, tokom preko 50 godina duge integracije. Najlakse je poceti istoriju 2013. i reci da je EU preuzela mnogo, zanemarujuci da je to tok koji traje vise od pola veka. Za to je malo potrebno pruciti i razumeti logiku integracije. nacionalni parlamenti su sve ukljuceniji u proces integracije, to su mehanizmi koji su uvedeni Lisabonom i koji lagano sve vise funcionisu.

      Zasto je to manje demokratski? Da mozda gradjani ne znaju vise sta im rade nacionalni parlamenti? Naravno da ne znaju. Manjak demokratskog legitimiteta i transparentnosti moze se vise uputiti nacionalnim vladama i parlamentima nego organima EU.

      • Aaaa, ne, ne. Nije tvrdnja o rigidnosti i glomaznosti bez argumenta. Negativne reakcije na Kameronove predloge su najsvežiji simptomi rigidnosti, odnosno nedostatka fleksibilnosti. Njegovi kritizeri protive se samoj ideji da je uniformnost nepotrebna i odmah ga bez osnova optužuju da traži nekakve povlastice za Britaniju. Nema potrebe da ponavljam sasvim jasne i validne argumente koje je Kameron izneo za svakoga ko hoće da sluša ili da čita. To što u proceduri donošenja zakona učestvuju Savet, Komisija, Parlament, lobiji, grupe, agencije, sindikati nije nikakva garancija da će zakonska rešenja biti fleksibilna. O zakonima rezonujemo procenjujući same zakone i njihove posledice, a ne način na koji su doneti, zar ne?
        Kako god da je EU preuzela funkcije, simptomatična je krajnje neprijateljska reakcija na ideju da bi neke preuzete funkcije Unija trebalo da vrati ako to želi država-članica. Poruka EU Britaniji je da nema ništa od fleksibilnog (pežorativno: „a la carte“) članstva u EU – znači ne može da se sarađuje tamo gde postoji obostrana spremnost, a da se ide svojim putem tamo gde nema obostrane želje za saradnju. EU nudi ili potpuno prihvatanje ili razlaz. Rigidno.
        Na kraju, o demokratičnosti ne sudimo samo na osnovu transparentnosti. Šta je sa subsidijarnošću? Zašto EU ima „toliki posao“? Moje mišljenje je: zato što EU preuzima na sebe odlučivanje o stvarima o kojima ni nacionalni parlamenti ne bi trebalo da odlučuju, već bi trebalo da ih prepuste zainteresovanim individuama i lokalnim samoupravama. Komplikovana procedura donošenja zakona ne obezbeđuje legitimitet automatski.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s