Pretnja od nemačke amnezije

25. maj 2012. | Joška FIŠER

Evropska situacija je ozbiljna – veoma ozbiljna. Ko bi pomislio da će britanski premijer Dejvid Kameron (David Cameron) pozvati vlade evrozone da skupe hrabrost da kreiraju fiskalnu uniju (sa zajedničkim budžetskom i poreskom politikom i zajednički garantovanim javnim dugom)? I Kameron takođe tvrdi da je dublja politička integracija jedini put za zaustavljanje raspada evra.

Konzervativni britanski premijer! Evropska kuća je u plamenu, i Dauning Strit poziva na racionalan i odlučan odgovor vatrogasne brigade.

Nažalost, vatrogasnu brigadu predvodi Nemačka, i njena šefica je kancelarka Angela Merkel. Kao rezultat, Evropa i dalje pokušava da ugasi vatru benzinom – nemački nametnutim smanjenjem potrošnje – sa posledicom da je, u roku od tri godine, finansijska kriza evrozone postala evropska egzistencijalna kriza.

Hajde da se ne zavaravamo: ako se evro raspadne, raspašće se i Evropska unija (najveća svetska ekonomija), što će pokrenuti globalnu ekonomsku krizu takvih razmera kakvu najveći broj živih ljudi danas nikada nije video. Evropa je na ivici ambisa, i sigurno će se survati osim ukoliko Nemačka – i Francuska – ne promene kurs.

Skorašnji izbori u Fransuskoj i Grčkoj, uz lokalne izbore u Italiji i kontinuiranim nemirima u Španiji i Irskoj, pokazali su da je javnost izgubila poverenje u strogo smanjenje potrošnje na koje ih je primorala Nemačka. Merkelkin ubij-da-izleči lek naleteo je na realnost – i demokratiju.

Mi ponovo učimo na težak način da ovakvo smanjenje potrošnje, kada se primenjuje u zenitu velike finansijske krize, samo vodi u depresiju. Ovo saznanje trebalo bi da je opšta kultura; postojala je, na kraju krajeva, velika lekcija politike smanjenja potrošnje predsednika Herberta Huvera (Herbert Hoover) u Sjedinjenim Državama i kancelara Hajnriha Bruninga (Heinrich Brüning) u Vajmarskoj Nemačkoj ranih 1930-tih. Nažalost, Nemačka, od svih zemalja, čini se da je to zaboravila.

Kao posledica, haos se pomalja u Grčkoj, kao i perspektiva naknadne navale na banke u Španiji, Italiji i Francuskoj – a time i finansijska lavina koja će sahraniti Evropu. I onda? Da li treba da otpišemo ono što su više od dve generacije Evropljana stvarale – masovnu investiciju u izgradnju institucija koje su vodile u najduži period mira i prosperiteta u istoriji kontinenta?

Jedna stvar je sigurna: raspad evra i EU značio bi i izlazak Evrope sa svetske scene. Nemačka trenutna politika je još više apsurdna u pogledu gorkih političkih i ekonomskih posledica sa kojima bi se suočila.

Na Nemačkoj i Francuskoj je, Merkelovoj i predsedniku Fransoa Olandu (François Hollande), da odluče o budućnosti našeg kontinenta. Spas Evrope sada zavisi od fundamentalne promene u nemačkoj poziciji u ekonomskoj politici, i francuskoj poziciji o političkoj integraciji i strukturnim reformama.  

Francuska će morati da kaže „da“ političkoj uniji: zajedničkoj vladi sa zajedničkom parlamentarnom kontrolom za evrozonu. Nacionalne vlade evrozone već deluju unisono kao de facto krizna vlada. Ono što postaje sve više istinito u praksi trebalo bi pogurati napred i formalizovati.

Nemačka, sa svoje strane, moraće da prihvati fiskalnu uniju. Konačno, to znači garantovanje opstanka evrozone sa nemačkom ekonomskom moći i sredstvima: neograničenim preuzimanjem obveznica vlada kriznih zemalja od strane Evropske centralne banke, evropeizaciju nacionalnih dugova putem evro-obveznica, i programe rasta kako bi se izbegla depresija i podstakao oporavak.

Neko može lako zamisliti buncanje u Nemačkoj o ovakvom programu: još više duga! Gubitak kontrole nad našim sredstvima! Inflacija! To jednostavno neće funkcionisati!

Ali to funkcioniše: nemački izvozom podstakut rast je zasnovan na istim takvim programima  u rastućim ekonomijama i u SAD. Da Kina i Amerika nisu upumpale delimično dugom-finansiran novac u svoje ekonomije početkom 2009, nemačka ekonomija bi pretrpela ozbiljan udarac. Nemci se moraju sada zapitati da li su oni, koji su profitirali najviše od evropske integracije, sada voljni da plate cenu za to, ili žele da je puste da propadne.   

Pored političkog i fiskalnog ujedinjenja i kratkoročnih politika rasta, Evropljani hitno trebaju strukturne reforme ciljane da povrate konkurentnost Evrope. Svaki od ovih stubova potreban je ako Evropa želi da prebrodi svoju egzistencijalnu krizu.

Da li mi Nemci razumemo našu pan-evropsku odgovornost? To sigurno ne izgleda tako. Zaista, retko je Nemačka bila tako izolovana kao sada. Teško da iko razume našu dogmatsku politiku smanjenja potrošnje, koja ide protiv svog iskustva, svi smatraju da smo van kursa, ako ne i da srljamo direktno na nadolazeće vozilo. Još uvek nije kasno da se promeni pravac, ali sada imamo samo dane i nedelje, možda mesece, ali ne i godine.

Nemačka je uništila sebe – i evropski poredak – dva puta u dvadesetom veku, a onda je ubedila Zapad da je izvukla pravilne zaključke. Samo na ovaj način – koji je najjasnije reflektovan u njenom prihvatanju evropskog projekta – Nemačka je dobila saglasnost za svoje ujedinjenje. Bilo bi tragično i ironično ako bi obnovljena Nemačka, mirnim putem i sa najboljim namerama, donela propast evropskom poretku po treći put.

Autorska prava: Project Syndicate | Institute for Human Sciences, 2012.

(*Prevod sa engleskog: UEF Srbija)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s