Odbrana EU (I): Kriza kao pretnja

17. oktobar 2012. | Nikola M. ŽIVKOVIĆ

Pitanja odbrane i spoljne politike EU danas ne zauzimaju značajno mesto na agendi evropskih poslova niti interesovanja njenih građana. To delimično možemo tumačiti kao posledicu dominacije tema poput ekonomije i finansija. Takođe, građani ne prepoznaju vojnu ili sličnu pretnju na prostoru na kojem žive, što jeste suštinski razlog postojanja odbrane i vojske. To ne znači da oni ne smatraju da je odbrana bitna, ali izvesno smatraju ekonomske, ekološke ili energetske teme važnijim. U takvim okolnostima države članice EU ovu izuzetno osetljivu oblast politike, obeležje nacionalnog suvereniteta, mogu lakše držati po strani, ili bolje rečeno – izvan nadnacionalne arene, ali i šireg kritičkog uvida u realno stanje. Međutim, one su i same primorane da tragaju za odgovorom o svrsi postojanja vojske i karakteru odbrane u vremenu brzih promena bezbednosnih izazova i pretnji na međunarodnom planu.

Finansijska kriza, koja će po svemu sudeći potrajati, predstavlja veliki rizik ali istovremeno i priliku za unapređenje saradnje država u oblasti zajedničke odbrane. Naime, u trenucima velikih pritisaka na pojedinačne budžete država, koji se reflektuje u manjim izdvajanjima za odbranu, jedno od mogućih rešenja nazire se u jačanju preko potrebne saradnje, odnosno uspostavljanju jedinstvenije odbrambene politike. Pre svega se to odnosi na prevazilaženje problema i prepreka u razvoju zajedničkih odbrambenih sposobnosti i restrukturisanju odbrambene industrije i tržišta. Međutim, iako već više od decenije postoje različite inicijative, kreirani instrumenti i ugovorima predviđen prostor za jačanje nadnacionalne saradnje u ovoj oblasti, ipak se pretežno ostalo na nivou retorike i “ozbiljnih namera”.

Dok se u oblasti ekonomije i finansija usvajaju jedinstvena rešenja i kreiraju nadnacionalni instrumenti za suočavanje sa krizom, reakcije na krizu u domenu odbrane ostaju zametnute u nacionalnim okvirima. Kresanje vojnih budžeta na potpuno nekoordinisan način između država članica EU, ne samo da dodatno sputava izglede za ostvarivanje ciljeva Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (Common Security and Defence Policy), već i povećava razlike i neusklađenosti pojedinačnih odbrambenih politika. Na kraju, zajednički posmatrano, ukupni odbrambeni kapacitet država članica EU pod pritiskom krize se dodatno umanjuje i postaje neprilagođen postojećim i potencijalnim izazovima. Do pre početka krize ministri odbrane su većim izdvajanjima iz nacionalnih budžeta bili sposobni da prikriju neefikasnosti i mane unutar svog sektora, ali sada su se našli pod pretnjom da takvo zataškavanje dođe do izražaja.

Prve reakcije na krizu ukazuju da su se države brže-bolje okrenule ka tradicionalnim nacionalnim rešenjima, pre nego da su u tom pogledu bili vođeni odbrambenim potrebama Unije kao celine. Pojedinačne reforme i nacionalne odluke se sprovode bez ikakve koordinacije, jer države članice čak i ne razmenjuju informacije o preduzetim koracima i smanjenim izdavanjima. Time zajednički zapravo uvećavaju negativne posledice takvog delovanja, ugrožavajući nivo ukupne bezbednosti. Ovo se odnosi i na one države čiji su odbrambeni budžeti ostali nepromenjeni, bar do sada, jer kako se doprinos drugih država u odmbrambene i vojne svrhe smanjuje, tako raste pritisak na druge koji i dalje raspolažu istom sposobnošću i interesom da deluju.

Ovakav zaključak postaje relevantniji ukoliko se uzme u obzir da države članice EU nisu u stanju da garantuju svoju bezbednost u slučaju samostalnog suočavanja sa potencijalnim pretnjama, bilo da one dolaze iz geografski bliskog ili daljeg okruženja. Takva procena se često javlja u dokumentima EU i bezbednosnih organizacija, a predstavlja i jedan od ključnih motiva za jačanje evropske saradnje.

Države članice EU su se ugovorima i drugim instrumentima obavezale na ostvarivanje zacrtanih političkih i vojnih ciljeva, pre svega na planu postizanja veće koherentnosti u domenu odbrane, a sa Lisabonskim ugovorom i na jačanje Evropske bezbednosne i odbrambene politike (European Security and Defence Policy). Iako su 24 različitih civilnih i vojnih misija u prethodnoj deceniji možda dobar pokazatelj postojanja političke volje, suštinski napredak u oblasti prevazilaženja unutrašnjih razlika u vojnim kapacitetima, odnosno dostizanja njihove usaglašenosti je daleko od zamišljenog i neophodnog. Situacija je danas takva da su evropske snage, angažovane u različitim misijama širom sveta, u velikoj meri organizovane i opremljenje pojedinačno i deluju u skladu sa sopstvenim propisima. Tako na primer, ukoliko je neophodno operativno delovati na terenu, jedinica koja će biti angažovana zavisi od konkretnih potreba i njima prikladnih raspoloživih sredstava (ukoliko već unapred nije teritorijalno raspoređena), a kako će ona delovati u velikoj meri zavisi od pojedinačnih nacionalnih vojnih propisa države čiju zastavu nose.

Zajednički budžet u oblasti naoružanja je izuzetak od opšte prakse nacionalne potrošnje. Ovde treba imati u vidu sledeće – čak i da se pojedinačni vojni budžeti uvećaju, to neće nužno voditi ka kumulativnom unapređenju bezbednosti na evropskom nivou, upravo kao posledica nekoordinacije i velikog raskoraka/neusklađenosti u vojnim sposobnostima. Rast pojedinačnih odbrambenih izdataka u uslovima povoljnije finansijske situacije nije rešenje za problem nedostatka jedinstvenije evropske odbrane. Šta više, takva praksa može samo pojačati argument o neuspehu dosadašnje politike otpora država članica ka jačanju nadnacionalne saradnje, jer veći zbir pojedinačnih troškova ne vodi ka većoj bezbednosti, što bi trebalo da je primarni cilj tih sredstava. Značajan pokazatelj tog neuspeha proizlazi iz činjenice da trenutno 27 ministara odbrane i njihov celokupan birokratski aparat troše preko 200 milijardi evra na godišnjem nivou (SAD troši preko 500 milijardi), održavajući vojsku od nešto manje od 1.7 miliona ljudi, ali istovremeno nisu u stanju i/ili spremni da učine ni 10% tih snaga sposobnim za aktivnu upotrebu. I to pod pretpostavkom da je prethodno doneta politička odluka. Tek onda na scenu stupaju brojni problemi angažovanja takve vojske na terenu – pitanje obuke, nekompatibilnosti, neadekvatnosti i nedostataka opreme, različiti propisi i doktrina, strateška kultura itd.

(Deo II: Kriza kao šansa)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s