Zajedničke obveznice su ključne za stvaranje “Velike Evrope”

6. jun 2012. | Žak DELOR

Valute su simboli, manje ili više objekat predstavljanja različitih ekonomskih i društvenih performansi,  špekulacionih alata ili regulatornih instrumenata na globalnom nivou. Uvođenje zajedničke valute predstavlja ekstremno radikalnu promenu i pomaže da razumemo teškoće kroz koje trenutno prolazimo. U periodu između 1999. i 2007. godine rezultati postojanja evropske Ekonomske i monetarne unije (EMU) bili su vredni hvale. Stopa rasta bila je iznad 2 procenta, stvoreno je 12 miliona novih radnih mesta, ali i daleko više integracije u oblasti investicija i trgovinske politike. Ipak, kako sam i sam uzalud istakao 1987. godine – nešto je nedostajalo: saradnja.

Zato se danas vraćam razgovoru o “triptihu” kojeg sačinjavaju konkurencija, saradnja i solidarnost. Evropska centralna banka je monetarni kamen temeljac sistema struktuiranog duž nacionalnih centralnih banaka.

Upozorenje iz 1997. godine

Budući da ekonomsko jedinstvo nije postojalo u Evropi 1997. godine predložio sam da ekonomska saradnja bude uvedena zajedno sa Paktom za monetarnu stabilnost. Ipak, moj predlog je odbijen. U to vreme činilo se da je dodavanje termina “rast” definiciji Pakta za stabilnost bilo dovoljno, ali i nagoveštaj da su političari često zavedeni rečima. U stvari, to je teško bio i pakt za stabilnost: nije postojala nikakva ekonomska koordinacija niti njen podsticaj, saradnja ili regulatorni okvir.

Tokom 2000. godine došao sam do zaključka da je evro efikasan zaštitni mehanizam, ali da ne stimuliše rast. Zašto? Hajde da se vratimo nazad na Lisabonski proces, koji je započet tokom 2000. godine: uprkos napretku koji sam upravo pomenuo, Evropa nije uspela da se ravnopravno takmiči na globalnom nivou u oblastima rasta i inovacija u svetu koji se konstantno menja i napreduje. U to vreme bio sam dovoljno zao da dodam da evro čak štiti gluposti nekih zemalja.

I sve je dobro išlo do početka svetske finansijske krize. Tada se pojavila i prva bora sa kojom se suočila Ekonomska i monetarna unija – bora koja je uzrokovana uglavnom zbog duga. Ali to nije bio samo javni dug – u pitanju je bio i dug u privatnom sektoru. Kriza u Irskoj i Španiji, na primer, je uzrokovana pogoršanjem nivoa duga u privatnom sektoru.

Onda kada je kriza uzela zamajac ispostavilo se da je sistem upravljanja u Evropi potpuno pogrešan. Intervencija u Ekonomskoj i monetarnoj uniji je uvek bila kasna ili neadekvatna, imajući u vidu kako su se događaji odvijali.

Bilo bi lako okriviti tržište i špekulante, ali u svetu ne žive samo špekulanti: nikako ne smemo da zaboravimo menadžere osiguravajućih i penzionih fondova, koji konstatno nadgledaju tržište. Kada su se eksperti pitali šta će biti sledeći korak unutar EMU obično su imali pet ili šest različitih opcija. Kako bi i mogla da postoji samo jedna sigurna i ohrabrujuća opcija, uzimajući u obzir kako su stvari organizovane? Potrebe evrozone, koje su bile objašnjene u preliminarnom izveštaju takozvanog Delorovog komiteta 1989. godine, su bile ignorisane ili potcenjene sa političkog ali i tehničkog stanovišta.

Rešenje koje će garantovati efikasnost i pravovremene reakcije nalazi se u davanju više moći izvršnim nadležnostima EU i samom procesu donošenja odluka. Ali u kojoj meri? Kako? I u kojoj proporciji, imajući u vidu da je svaka država članica različita po pitanju stavova o ograničavanju sopstvene suverenosti?

Put do konvergencije

Veoma je važno zapamtiti da Ekonomska i monetarna unija nema jedinstven socioekonomski model i da se demografski trendovi razlikuju širom Evrope. Da sam ja deo Evropske komisije da li bih ja zaista mogao da dopustim da se donese pravni okvir za penzije za sve evropske zemlje? Naravno da ne. Koja vrsta slične institucije može da osigura neku vrstu harmonije u sektoru ekonomske politike i monetarne uređenosti? I u kojoj vrsti institucionalnog okvira, u cilju da pojednostavimo stvari, ali i da ih učinimo efikasnijim i koherentinijim?

Ovo je ključno pitanje jer daleko od toga da je međunarodna kriza završena. Kriza evra takođe nije gotova. I dok ja ovo pišem, tržišta i špekulanti čekaju u zasedi.  Danas su španske obveznice porasle, dok su nemačke nastavile da padaju. Drugim rečima, ne postoji mnogo regulative.

Dok god možemo da se složimo da nas uvlače u špekulacije koje nas toliko brinu, nema smisla dalje raspravljati ovo pitanje. Moramo da pronađemo pravo rešenje koje, po mom mišljenju, može da proizađe iz spleta institucionalnih i ekonomskih obzira koji se tiču budućnosti Ekonomske i monetarne unije.

Oduvek sam potcenjivao jedan od zaključaka koji je naročito istican u izveštaju iz 1989. godine čak i kada sam bio predsednik Evropske komisije. Istina je da nisam posvetio dovoljno pažnje činjenici do koje mere zajedničko tržište sa jedinstvenom valutom  može da poveća razlike među evropskim zemljama, uprkos značajnim fondovima koji se dodeljuju u cilju bolje ekonomske i socijalne kohezije. Možemo da kažemo da u određenoj meri možemo da krivimo države koje su potresene krizom. Dok možemo da odredimo ove podele oslanjajući se na socijalnu i ekonomsku koheziju, mi  treba to da učinimo koristeći alate prilagođene državama u pitanju, pošto Grčka, Španija i Nemačka, na primer nisu uopšte na istom nivou kada uzmemo u obzir konkurentnost. Kako možemo da tražimo da Grčka i Španija usvoje nemački model, model koji je zamišljen prema kvalitetu nemačkih građana i nekim adiministrativnim i ekonomskim načelima specifičnim za Nemačku? Ukoliko evropske države žele da nastave suživot onda je institucionalna, administrativna i ekonomska hrabrost više nego značajna, kao što je i svest je da je EU unija koja će, iako na putu veće konvergencije, uvek biti sastavljena od različitih država. Drugim rečima, EMU mora da se skoncentriše na saradnju i pomoć, dva kamena temeljca strategije koja, vođena socijalnom i ekonomskom kohezijom, vode do zajedničkog tržišta.

Finski zahtev da se povežu sredstva za spas Grčke sa kolateralnim sporazumom nije predstavljala izuzetak. Ostale države dele takođe sličnu zabrinutost. Problem je tako raširen i ogleda se u evropskom neobuzdanoim nacionalizmu, kroz koji lideri zavaravaju javno mnjenje i u isto vreme podcenjuju prednosti koje nudi EU.

Često ponavljam da  su opcije za Evropu mnogo više od samo čistog opstanka ili propasti. Kriza evra je “zaklonila” pitanja kao što su budžetski deficit, životna sredina, Evropsku politika susedstva i pridruživanje novih država članica.

Problemi EU moraju zato biti posmatrani kao celina, daleko iznad trenutne krize evra.

Unapređena saradnja

Treba, takođe, da se dotaknemo razlike “ugrađene” u sistem upravljanja unutar EU. Karakteristična integracija ne izjednačava Evropu u dve brzine. Ona jedva da odslikava činjenicu da trenutno neke zemlje dele više suverene moći kako bi stimulisale dalju integracije unutar Unije – sve u okviru zakona 27-država članica, naravno. Nema ničega novog u ovome: Šengenski sporazum i evro su tipični primeri ove karakteristične integracije.

Unapređena saradnja, koja je uvedena Ugovorom iz Amsterdama, tako ima opravdanje u institucionalnim osnovama. Unapređena saradnja dozvoljava nekim državama članicama da ubrizgaju novu dinamiku unutar EU. Ako EMU ima nameru da pokaže hrabrost ona će implementirati unapređenu saradnju na institucionalnom nivou.

Ovakva vizija i način nije zajednička svim državama članicama EU, uključujući i one najznačajnije, što je i najveći problem za Evropu.

Ukratko, po mom mišljenju, u narednih deset godina videćemo ova dva scenarija, koji su usko povezani: “Veliku Evropu” – kao rezultat novih, željenih proširenja – i unapređenu saradnju unutar EMU. Moja vizija je u isto vreme i ambiciozna i skromna. Ambiciozna je u meri u kojoj teži da “stvori” tako uvećanu Evropu koja će da bude ključna osnova za bilo kakvu drugu reorganizaciju u svetu. U nekom trenutku, Udruženje zemalja Jugoistočne Azije pitalo nas je šta znači “saradnja” u okviru Evrope. Isto se desilo i sa Unijom arapskog Magreba i Merkosur-a.

Čini mi se da ova velika Evropa takođe može biti i način da se pokaže da je globalno upravljanje neophodno, baš u vreme kada svi pričaju o njemu. To će, takođe, biti i način da se kaže “Mi smo ovde. Mi smo uspeli u stvaranju unije koja dozvoljava da se živi bolje, da se bude efikasniji i da se razumemo međusobno dok se uporedo i stalno poštuje vladavina prava”.

Druga ključna stvar je podela odgovornosti unutar EU. Glavna mana Ugovora iz Lisabona je, po mom mišljenju, to što nije napravljena jasna podela između odgovornosti EU i odgovornosti država članica. Nisam toliko uveren u oblast podeljenih nadležnosti, i verujem da one treba da budu ograničene, kako bi se omogućilo građanima EU da razumeju ko radi šta.

Da zaključim, verujem da je naša volja da živimo zajedno veoma važna, zajedno sa neophodnim politikama zajedničkog tržišta koje predstavljaju kamen temeljac EU. Daleko od postojanja samo ekonomskih i trgovinskih karakteristika, ova volja je zasnovana na postojanju prihvatanja međuzavisnosti, što je i osnova za volju koja zajedno deluje. Moja vizija velike Evrope je isto tako skromna, jer bi izjednačila nemački federalni sistem, koji usput, ne bi bio prihvaćen. Sa druge strane, ova velika Evropa, uprkos svojoj slavnoj prošlosti, ne bi težila da vlada svetom. Pozivam se na Vaclava Havela ko je, bolje od bilo koga, predstavio ideju Evrope koja je podjednako jaka i uticajna. Havel je objasnio da Evropa ne treba da bude zarobljena u nostalgičnoj ideji da vlada svetom već umesto toga treba da teži da pokaže put mira i razumevanja među ljudima. Ovo bi bila prelepa ideja za moju viziju Evrope.

Zajedničke obveznice

EMU je potrebna unapređena saradnja na fiskalnom nivou i kada su u pitanju neke socijalne politike, ali, kao što sam i ranije rekao uvek imajući u vidu razlike koje postoje unutar EU. Moramo da stvorimo alate koji će nas dovesti do više saradnje i solidarnosti, kao što je zajednički regulatorni fond, pomoć za inovacije i održivi razvoj kao i finansijski instrumenti za zajedničke obveznice. Zajedničke obveznice, ako ih mudro koristimo, će omogućiti finansiranje zajedničkih projekata i omogućiće stvaranje kreditnog tržišta koje će ojačati ulogu evra na međunarodnom nivou.

Ipak, kada govorimo o efikasnosti, moram još jednom da istaknem značaj kvalifikovanog većinskog glasanja. Citiraću Tomasa Paso Skiopa (Tommaso Padoa Schioppa), jednog od mojih dragih mentora, koji je rekao “paraliza koja je rezutat moći da se upotrebi veto nije nedostatak EU već jednostavno simptom nedostatka prave unije. Mogućnost da se odluke donose postoji samo kada je moguće odluku doneti čak i kada postoji neslaganje oko nekog pitanja”.

Ove reči su ključne kada mislimo o budućnosti EMU-a kao institucije, ostavljajući pravo inicijative Komisiji.

Pružajući rešenja na tanjiru, ja sam za više federalizma. Za moju veliku Evropu, to znači da će postati federacija država članica, dok za države koje se nalaze unutar EMU to znači više integracije – na ekonomskom, monetarnom i delom socijalnom nivou.

Kako da iskombinujemo pravila i politiku? EMU su takođe potrebna pravila. Kako je moguće, isto tako, ostvariti više saradnje, solidarnosti, koherencije, jednostavnosti i transparentnosti bez federalizma?

Da zaključim, budućnost EMU će biti očuvana jedino pokazivanjem neke vrste institucionalne, ekonomske i političke hrabrosti. Monetarne promene su najradikalnije i naši lideri su toga i te kako svesni. Ali da li će biti sosobni da ih iznesu?

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s