Proleće demokratije u arapskom svetu

2. mart 2011.| Lućio LEVI

Nakon pada fašističkih režima u mediteranskoj Evropi, u Latinskoj Americi i u Aziji i nakon pada komunističkih režima u velikom regionu koji je pedeset godina bio pod kontrolom Sovjetskog saveza, sada je došlo vreme za buđenje arapskih naroda. „Treći talas” demokratizacije, kako ga je nazivao Hantington, započet 1974. sa portugalskom revolucijom, još uvek nije iscrpljen.

Vlade EU i SAD bile su zatečene spontanim pokretom masa koje su preplavile gradske trgove u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku. U ime međunarodne stabilnosti one su do samog kraja pružale potporu starim, istrošenim, represivnim i korumpiranim režimima u Tunisu i u Egiptu i prihvatile su njihov pad sa razočarenjem. Vlade EU i nažalost takođe Evropski parlament nisu našli reči niti su formulisali bilo kakav politički predlog u cilju intervenisanja u veliki tekući pokret oslobođenja. Nakon pada uticaja SAD i odsustva Evrope, međunarodni sistem izgleda da nema ekonomske resurse i resurse moći, niti političko gledište koje bi se pozitivno odrazilo na trenutne događaje i pomoglo i usmerilo tranziciju ka demokratiji.

Rastužujuće je posmatrati kako evropski politički lideri gledaju na oslobodilačke pokrete naroda koji se bore protiv represije sopstvene vlade samo u terminima bezbednosti, tako da jedino što predlažu jeste slanje policajaca da čuvaju morsku obalu. Ovo je Evropa koju ne želimo: tvrđava Evropa koja se zatvara, koja ističe ksenofobiju, koja isključuje Tursku jer je to islamska zemlja, koja u ime hrišćanske religije predstavlja sopstvenog Boga sa karakteristikama zapadnog čoveka. Projekat Mediteranske unije (2008), koji je trebalo da produbi Evro-mediteransko partnerstvo (1995), propao je. Sastanak nacionalnih vlada koje su članice udruženja, očekivan 2010, nije se dogodio. Zona slobodne trgovine, planirana za2010, nije dostignuta, niti su evropske vlade poštovale obavezu da prekinu ekonomsku saradnju sa zemljama na južnoj obali Sredozemnog mora koje ne poštuju ljudska prava.

Treba primetiti da obrazac proširenja, usvojen za zemlje Srednje i Istočne Evrope, i njihovog uključivanja u EU ne može biti ponovljen u slučaju Severne Afrike i Bliskog Istoka. Međunarodna organizacija, smeštena u ovom regionu – Arapska liga – potencijalni je motor procesa regionalne integracije, koji bi trebalo da uključi Izrael, takođe. Nažalost, integracija tek treba da se dočeka. Ako uzmemo u obzir Magreb, samo 1-2 procenta spoljne trgovine ovih zemalja ostvaruje se u okviru regiona. Pa ipak, Komisija UN za Afriku smatra da bi ekonomska integracija Magreba otvorila put za 5 procenata rasta BDP-a regiona. EU, koja je nastavila sa bilateralnim odnosima sa Severnom Afrikom, mogla je podstaći regionalnu integraciju, kao što su Sjedinjene Države to uradile sa Evropom kada su lansirale Maršalov plan i uslovile pomoć time da planovi za rekonstrkciju moraju biti osmišljeni zajednički.

Bauk islamskog ekstremizma, koji su probudile zapadne vlade u cilju opravdavanja podrške autoritarnim režimima, pripada logici prošlosti koja ne uzima u obzir ekonomski razvoj, društvenu modernizaciju i progresivnu sekularizaciju u regionu. Širenje obrazovanja posebno među mlađim generacijama i opadanje stope rađanja, koje je posledica napretka u obrazovanju žena, dovelo je stanovništvo bliže vrednostima slobode i jednakosti koje su tipične za najrazvijenija društva. Ovo su objektivni uslovi koji su podstakli razvitak civilnog društva i pluralizma. Islamski fundamentalizam je reakcionarni pokret koji želi da se usprotivi trendu. Zapravo, čini se da je on glavni gubitnik u tekućoj revoluciji. U prvim redovima pokreta su mladi, koji su uprkos dobrom obrazovanju osujećeni isključivanjem sa tržišta rada. Oni su koristili nove medije za mobilizaciju, zamenjujući partije i druge organizacije tradicionalne politike. Ono što je najneverovatnije oko ovog pokreta jeste izostanak lidera u tradicionalnom smislu te reči. Figura današnjeg lidera je Egipćanin Vael Gonim, službenik Gugla.

Ta neobična dimenzija revolucije pokazuje da ekonomska i socijalna promena, razvijena sa buđenjem globalizacije, treba političke i institucionalne promene. Baš tu leži misterija u koju „kratkovidost“ političkih elita Zapada nije uspela da se probije. To nije bila misterija za Emanuela Toda, koji je pre deset godina (u svojoj knjizi „Nakon carstva“) identifikovao put ka modernosti islamskog sveta i predvideo institucionalne promene. Treba primetiti da su slabe karike arapskog sveta, u kojima je kolaps starih režima počeo – Tunis i Egipat – zemlje bez nafte. Zemlje koje prozvode naftu, nasuprot tome, imaju resurse da jačaju konsenzus kroz pružanje besplatnih usluga stanovništvu (voda, struja, obrazovanje). Zapravo, upravo ove zemlje pružaju veći otpor zarazi revolucionarnih pokreta.

Oružane snage u Tunisu i Egiptu imaju zasluge za pomoć u obaranju diktatura bez krvoprolića, koje se nažalost dogodilo u Libiji. Ogromni Tahrir trg u Kairu, gde su se ljudi odlučni da sruše Mubaraka okupljali, nije bio novi Tjenanmen. Treba primetiti da je armija odigrala progresivnu ulogu i u drugim situacijama, najpre tokom Naserovog državnog udara, koji je oborio kralja Faruka 1952. Nakon Homeinijeve revolucije u Iranu (1979), ili kada su izbori otvorili put za uspostavljanje islamske republike u Turskoj i potom u Alžiru, ponovo je armija sprečila uspeh islamskog fundamentalizma. Svuda u arapskom svetu oružane snage bile su jedina struktura sposobna da usmeri tranziciju ka demokratiji, sa svim uključenim rizicima. Tokom mnogo godina rizik da će demokratija ostati samo forma, a ne i realnost, i da će stvarna moć ostati u rukama generala, visiće iznad glava arapskog naroda, kao što slučaj Pakistana pokazuje. S druge strane, trebalo bi podvući da je turska armija prepustila moć usled pritiska EU tokom pristupnih pregovora sa Turskom.

Pomenuti primeri dokazuju da su izbori neophodan ali ne i dovoljan uslov za demokratiju. Tranzicija ka demokratiji biće dug proces, pun zamki. Tokom više godina autoritarne vlade su uništile (ili nisu dozvolile stvaranje) ključne društvene strukture koje bi kroz izbore otvorile put ka demokratskoj vladavini: političke partije, nezavisne sindikate, organizacije civilnog društva. Tranzicija će biti uspešna ukoliko su ustavne norme obrazložene; te norme će obezbediti stvaranje javnih prostora u kojima će se politička debata i izbor liderstva odigrati na slobodan i transparentan način.

Na ovim osnovama pan-Arabizam će se ponovo podići kao snaga solidarnosti između ljudi koji biraju slobodu i koji žele da je zaštite, stvarajući zajedničke institucije i inicirajući federativne procese u okviru Arapske lige.

(*Prevod članka sa engleskog: UEF Srbija)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s