Ne treba se plašiti federalne Evrope

9. maj 2012. | Gi VERHOFŠTAT

Francuski i grčki izbori zadali su udarac evropskom putu štednje usmerenom u potpunosti prema prekomernoj potrošnji država i smanjenju enormnih planina duga koje su se akumulirale tokom proteklih 30 godina i više. To što je Fransoa Oland (Francois Hollande) izabrao temu anti-štednje uzrokovano je pragmatičnom politikom koliko i ideologijom. On vrlo dobro zna da neće uspeti da održi sva svoja obećanja o politikama data tokom kampanje.

Francuska nije Grčka, ali ni ona nema lovorike na kojima može da sedi. Nedavno joj je jedna agencija umanjila rejting, ima visoku nezaposlenost mladih od 25% i budžet koji nije bio izbalansiran tri decenije. To što su ljudi glasali za kandidata koji obećava svetliju budućnost, preokretanje penzione reforme, stvaranje hiljada novih poslova i novo pregovaranje evropskog fiksalnog pakta malo je iznenađenje – ali ubrzo može biti surovo suočeno sa realnostima.

Oland je bar demokrata i dobar Evropljanin. Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) je isto bio kada je preuzeo funkciju. Njegove intervencije u Evropskom parlamentu tokom fransuskog predsedavanja Evropskom unijom ne mogu biti kritikovane od strane federalista. I njegova energija i dinamičnost bili su razvijane u zajedničkom interesu. To je tako trajalo dok se našao u poziciji verovatnog poraza od svog socijalističkog izazivača. Tada se iznenada okrenuo desnici u uzaludnom naporu da pridobije glasače Marin Le Pen (Marine Le Pen). Opet i iznova, lideri EU koji eksperimentišu sa populističkom porukama samo su služili da ojačaju – radije nego da oslabe – zamah inicijatora tih poruka. U Holandiji, Finskoj, Grčkoj i drugde – populističke, rasističke i ekstremističke partije su se okoristile od takve pojačane retorike. Zašto glasati za kopiju kada možeš glasati za original?

Na drugom kraju Mediterana, grčki izbori proizveli su anarhičan rezultat kojim su dve glavne partije ispravno bile kažnjene za decenije korupcije i klijentelizma. Ali anti-sistemske partije koje su požnjele plod i popunile vakuum u velikoj meri su izduvale svoj bes prema EU i međunarodnim finansijskim institucijama koje su nametnule teške mere štednje u zamenu za njihovo spašavanje od sigurnog bankrota. Rezultat nije omogućio nijednoj partiji u Grčkoj da formira vladu i svako je obećavao biračima ono što ne može da ispuni.

U takvoj neizvesnosti grčki građanin nastavlja da ispašta zbog nesposobne i samo-dovoljne političke klase koja sada ubraja u neonaciste u svojim redovima. Na drugoj strani spektra je nova partija krajnje levice, Siriza (Συριζα), koja je grubo i oportunistički iskoristila jade zemlje i težak plan prilagođavanja koje su nametnuli strani kreditori. Nesikren je lider partije što se pretvara da može da pocepa uslove spašavanja, s mukom pregovarane tokom poslednje dve godine, i ponudi bezbolne alternative.

Tendencija političara i u Francuskoj i u Grčkoj da okrive strance – bilo briselske birokrate ili migrante iz trećih zemalja – za agonije svojih zemalja je pokazatelj koji govori da je Evropa građena tokom poslednjih 60 godina i dalje krhka struktura koja se može tako lako porušiti neodgovornom i populističkom retorikom – vodeći ka ponovnoj izgradnji onog nacionalizma koji nas je vodio ka dva rata, tokom prve polovine prošlog veka. Rastućem evroskepticizmu širom država članica mora se suprostaviti radikalnim jačanjem iskrenih Evropljana. Ne možemo priuštiti da postanemo zadovoljni ili ravnodušni na događaje koji sada oblikuju javno mnjenje. Evropa treba ponovo da otkrije svoj elan i svrhu ili ćemo mesečariti prema dezintegraciji i nejedinstvu.

Okončanje sadašnje ekonomske krize mora biti najviši prioritet svih. Kamen na kamenu ne sme ostati u potrazi za rešenjem, čak i ako to znači dalje ujedninjenje suvereniteta. Nemačka na primer je trenutno gluva na neke praktične predloge, kao što je Evropski fond za otkup duga – koji bi kombinovao disciplinu uz solidarnost – jer se boji gubitka suvereniteta i prihvatanja odgovornosti za dugove drugih ljudi. Ali alternativa – beskrajno spasavanje novcem poreskih obveznika – sigurno je gore.

Previše je pojednostavljeno i ekonomski je nonsens argumentovati da je štednja pogrešna, a rast je dobar. To su dve strane istog novčića. Vlade ne mogu investirati u rast ako plaćaju ogromne kamatne stope na svoje pozajmljivanje da bi otplatile svoje dugove. Godišnji deficiti trebalo bi da budu obuzdavani umanjenjem nepotrebne potrošnje kako bi resursi potom oslobođeni mogli biti investirani u produktivne strategije zapošljavanja i rasta. Neke zemlje moraju da urade više od drugih u ovom pogledu, ali pravila koje su dogovorili evropski lideri i koji su nedavno uključeni u politički pakt o budžetskoj disciplini ostaju razumni za dugoročno budžetsko planiranje.

Ove sedmice obeležavamo govor od 9. maja 1950. francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana (Robert Schuman). Reči su lansirale ideju evropske integracije i ujedinjenje suvereniteta. Njegova poruka ostaje značajna sada kao i onda. Evropa neće stajati u mestu. Ona će ili propasti pod težinom rastućeg nacionalizma i skepticizma ili će obnoviti svoj osećaj svrhe, dogovoriti se da napravi kvalitativni skok u integraciji u odgovoru na krizu i na taj način ponudi sledećoj generaciji onaj mir i stabilnost kakve smo uživali tokom proteklih pola veka. Nije dovoljno nadati se da će potonji scenario prevagnuti jer postoje snage koje aktivno rade da ga unište. Ne treba se plašiti više federalne Evrope, već postoji svaki razlog da se ona prigrli.

(*Tekst preuzet sa stranice Public Service Europe. Prevod sa engleskog: UEF Srbija)

      

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s