Pogledi na Srbiju – godinu dana kasnije (deo I)

26. jul 2012. | Nenad B. KOVAČEVIĆ

Prolog

Previše vremena mi je bilo potrebno da pobedim svoj strah od bele stranice papira, ali i od debitantskog nastupa i pisanja u blogosferi. Verujem da su razlog tome dve stvari – najpre, osećaj treme jer će ovo prvo pisanje biti ocenjivano od (nadam se) onih koji pišu više i bolje, a potom i velika odgovornost prema temi kojom se bavim.

Upravo je tema – budućnost integracije Srbije u EU – ono što me je nateralo da svoje sumnje pobedim i pišem bez obzira na kritiku. Doduše, boravak na studijama u inostranstvu i bavljenje gotovo isključivo EU i procesima integracija u proteklih godinu dana učinilo je svoje. Uvek sam govorio da se Srbija mnogo bolje vidi iz Beča negoli iz Beograda – o Berlinu da ni ne govorim – te cenim da bi bila šteta da svoje viđenje stvari ne podelim.

Ono što je meni najčudnije imajući u vidu praćenje evropskih poslova jeste da sam iz Srbije otišao pun nade i sa mnogo više optimizma u evropsku budućnost Srbije, a da sam sada više sklon da sebe nazovem (ne, neću reći pesimistom) realistom.

Ipak, ne mogu reći da probleme na evropskom putu Srbije, o kojima ću ovde zaista kratko pisati, nisam uviđao i ranije, ali razumećete efekat katarze koji svako mora doživeti kada i nakon toliko vremena uvidi potvrdu svojih stavova.

Pogrešno razumevanje procesa EU integracija u Srbiji

Ovaj problem je mnogo lakše uočiti kada niste u Srbiji. Razlog je više nego jasan – tek van Srbije u stvari počinjete zaista uviđati šta je suština EU integracija i zašto se u Srbiji ta suština ne razume.

Glavni problem u razumevanju tog procesa u Srbiji je u pogrešnom predstavljanju istog od strane političke elite u Srbiji. Najpre se, sve do nedavno, a i sada u obrisima, javlja navodna dilema oko toga da li Srbija treba da se prikloni EU ili Rusiji, pri tome ne govoreći građanima ono što je ključno za Srbiju, a to je potreba modernizacije države. Trenutno od svih ponuđenih modela na evropskom kontinentu postoji samo jedan koji zaista podrazumeva modernizaciju koja je Srbiji potrebna, a to je onaj uspostavljen pravilima pristupanja u EU. Rusija, Kina, ili Indija mogu biti korisni partneri, ali svakako ne model po kome ćemo modernizovati naše društvo. Činjenica da političari svako malo i dalje koriste ovaj dualizam kako bi plašili pobornike jedne ili druge opcije, ili ukazivali na istorijsku ulogu Srbije koja može večito da levitira između Istoka i Zapada, služe samo u klasične dnevno-političke (da ne kažem manipulativne) svrhe.

Druga velika poteškoća jeste to što kada se prizna da je članstvo u EU jedini put kojim Srbija može ići, onda se govori o ispunjavanju „zahteva iz Brisela“ koji su jelte, svi do jednog „neugodni i teški“ ali se to mora ispuniti zarad članstva u EU. A kada politička elita u Srbiji govori o članstvu, ona ponovo ne govori o suštini promena koju srpsko društvo mora doživeti, već se govori o pristupu „evropskim fondovima“, finansijskoj pomoći i donacijama. Dakle, ni reči o tome da se najpre, reforme čije se sprovođenje „zahteva“ iz Brisela svakako moraju sprovoditi ukoliko se država želi modernizovati – sa ili bez članstva u EU. Na prvi pogled slušajući retoriku političke elite stiče se utisak kao da je EU ta koja stalno insistira da joj se Srbija pridruži i pri tom moli ili zahteva, u zavisnosti od tona, da se poštuju standardi vladavine prava i demokratije.

Lično, ja ne bih imao ništa protiv da, rasprave radi, budem protiv ulaska Srbije u EU. Prosto, ako možemo sami i bez ičije pomoći da unapredimo i reformišemo svoje društvo i ako nakon svih tih promena uvidimo da je za nas bolje da živimo van jedne takve zajednice, to bi meni bilo sasvim prihvatljivo. Nažalost, očigledno je da bez pomoći i savetovanja EU, Saveta Evrope, MMF-a i ostalih institucija, Srbija ne bi imala nikakav motiv da se promeni i da napreduje jer političke elite nisu dovoljno hrabre da žrtvuju svoju „popularnost“ time što bi samoinicijativno krenuli u proces sveobuhvatnog menjanja društva. S druge strane, potpuno je neukusno predstavljanje te „neutralnosti i nezavisnosti“ uz oslanjanja na sopstvene snage kao alternative članstvu u EU, a naročito uz navođenje primera kao što su Švajcarska ili Norveška. O besmislenosti takvih poređenja zaista ne trebe trošiti previše reči.

Naposletku, takvim pristupom političkih elita evropske integracije Srbije svele su se na usvajanje zakona bez kontrolisane primene, uvođenje pravila bez uvođenja sankcija i na formalističko ispunjavanje uslova bez preterane brige o kvalitetu reformi. Takav pristup samo svedoči o zloupotrebi i politizaciji integracija Srbije u EU. Jedan zvaničnik Međunarodne krizne grupe to lepo formuliše time što naglašava da proces reformi ne predstavlja precrtavanje zadataka sa liste, već nešto što bi trebalo da omogući zemlji da bude normalna moderna država, koja može biti ne samo kandidat za članstvo već i članica EU.

Paradoksalno je da je ta i takva iskrivljena slika o prirodi evropskih integracija Srbije, ostala jedina nada, da ma koliko loše pristupali tom procesu ipak idemo u pravom smeru. O tome da li je i kako je taj put moguće ubrzati pisaću nekom drugom prilikom.

Na kraju, često se kao argument evroskeptika čuje i podrugljiva konstatacija da su Rumunija i Bugarska članice EU, pa da i pored toga imaju velikih problema u ekonomiji, pravosuđu i u borbi sa organizovanim kriminalom. Jedan takav primer uzima se kao dokaz da članstvo u EU ne predstavlja put u blagostanje i da EU nije tako idealna tvorevina kakvom se čini. Iako bi na prvi pogled ovaj argument mogao biti konstruktivan pa se tumačiti kao želja onih koji ga iznose da se Srbija zaista sama bez prisile i politike uslovljavnja reformiše, to nije slučaj. I tu ona ista gore pomenuta sintagma o „neutralnosti i nezavisnosti“ postaje izgovor za lenjost, samovlašće i bezakonje. Srbija očigledno nije još uvek zrelo društvo da sama sprovede reforme. Građanima, umesto priče o tome da će nakon članstva u EU poteći med i mleko, ili da ćemo i tako propasti pa i nema razloga da se menjamo, ili da će EU propasti, treba reći sledeće: članstvo u EU je kao kad dobijete člansku kartu za teretanu – to znači da možete da uđete i da zaista vežbate, ali da možete i ostanete i u kafiću pored i da jedete sladoled; sama činjenica da ste član kluba nije garancija da ćete vežbati, smršati ili imati bolju figuru. Dakle, sve zavisi od nas i koliko vežbamo. Na kraju krajeva, možemo vežbati i pre nego što dobijemo člansku kartu, zar ne?

9 responses to “Pogledi na Srbiju – godinu dana kasnije (deo I)

  1. paralela sa teretanom na kraju je super! da nisi nista drugo napisao nego samo to, isplatio bi ti se debi u blogosferi 🙂

  2. Bravo! Ala si poentirao na kraju, svaka cast. Neces zamjeriti, ali ovo sa teretanom cu malo (zlo)upotrijebiti kad se dovatim ove teme sa mojim crnogorcima 🙂

  3. Jako površan i demagoški tekst.

  4. Odlican tekst,svaka cast! Samo milism da je cena karte za „teretanu“ malo i previsoka, ZAR NE?!

  5. Dobar tekst Nenade,

    Ne mogu se sloziti sa pojom „modernizacije“ u Rostovskom smilu, jer se time nastoji potvrditi ona toliko cesta pojava u medjunarodnim ekonomskim institucijama, da se razvoj postize samo ako se primeni jedan one-fits-all scenario, sto se u velikom delu sveta pokazalo kao pogresna politika.

    Svakako, mnogo mi se dopalo kako si predstavio odnos nasih elita prema EU integracijama.

  6. Partizan sampion … sto ja citam ove gluposti

  7. Dragi svi,

    Hvala vam na komentarima i na podrsci. Slobodni se da koristite metaforu, meni se licno dopala kada sam je jednom u diskusiji pomenuo – bila bi steta da se ne iskoristi.

    Takodje, clanak je kratak i duze forme kojom bi se detaljnije bavio temom na ovom (ili bilo kom drugom blogu) nisu moguce.

    Perisa, slazem se sa komentarom o reformama, nisam ni mislio o tome, nekako sam ja u analizi dosao samo do one tacke kad se mi zaista odlucimo da reforme sprovedemo, cak i unutar EU ima toliko razlicitih sistema (pravnih, ekonomskih itd.). Dakle, reforme su samo pocetak, a onda mi biramo nas tempo i nas nacin kako doci do standarda. Nesto kao regulative u pravu EU – vazan je cilj ne toliko i sam nacin kako ce se on dostici. A cilj su visoki standardi EU u raznim oblastima.

    Pozdrav i jos jednom hvala na ucescu u raspravi,

    Nenad

  8. Izuzetno realno predstavljanje pogresnog tumacenja EU integracija u Srbiji. Delim misljenje. Cestitam na prvom tekstu!

  9. Povratni ping: Pogledi na Srbiju i integraciju u EU – još jednu godinu kasnije (deo II) | eurobloger

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s