Demokratska revolucija u Egiptu i ćutanje Evrope

9. februar 2011. | Marko VUJAČIĆ

Postoji teza da se protestima ugrožava višegodišnja stabilnost Egipta i arapskog sveta, kao i da se stvaranajem drugačijeg režima, pro-demokratskog, može dogoditi da izbornim putem na vlast dođu islamisti. Postoji teza da to može ugroziti regionalnu stablinost. Postoji teza da se može ponovo dovesti u pitanje mir sa Izrealeom. Postoji teza da upravo zbog toga SAD neprijatno oklevaju, Evropa ćuti, a Izrael otvoreno izražava zabrinutost. Sve su to nesumnjivo moguće posledice promena. Da li su takve posledice izvesne ako se režim sada promeni, slažu se svi, ostaje da pokaže vreme. Dok se jedni pribojavaju iranskog scenarija, drugi misle da je turski model izvesniji. Dok jedni veruju u punu arapsku demokratiju, drugi upozoravaju da je politički islam nekompatibilan sa demokratskim upravljanjem.

Dok su SAD neprijatno oklevale, Evropa je još neprijatnije ćutala. Ako je i bila zatečena događajima u Tunisu, što se i može razumeti jer je teško bilo predvideti takav razvoj, kako je moguće da je nakon dve sedmice od događaja u Tunisu Evropa i dalje zatečena? Za razliku od SAD, čija je administracija makar nakon nedelju dana počela sa pritiscima na egipatski režim da popusti zahtevima demontranata, Evropa se zadovoljila praćenjem linije koje zauzimaju SAD. I to ne cela. Silvio Berluskoni je npr. izrazio želju da Hosni Mubarak ostane, dok je Dejvid Kameron podržao demokratsku tranziciju, ali ne nužno odmah. Teško je poverovati da Evropa, čak i na ovo najfundamentalnije pitanje – da li će podržati demokratiju ili neće – nije u stanju da odgovori jedinstveno i jasno.

Ako su evropski lideri poslovično razjedinjeni kada su važna spoljnopolitička pitanja na dnevnom redu, oni koji su zaduženi da se glas Evrope kao celine čuje u svetu, pre svega Visoka predstavnica za spoljne poslove gđa Ketrin Ešton, poslovično je pokazala sporost, neefikasnost i nespremnost da zauzme evropski stav, što joj je posao. Kritike zbog izostanka reakcije lakonski je odbacila odgovorivši da Evropljani treba da urade ono što rade najbolje, a to je da pruže dugotrajnu podršku demokratskom procesu, jer demokratija nije nešto što se stvara preko noći, već je to dugotrajan proces. Što je zacelo tačno. Ove reči se međutim mogu protumačiti i na takav način da u odsustvu bilo kakvog stava, najbolje što Evropljani mogu da urade jeste da ponude novac: za izgradnju demokratskih institucija, za jačanje civilnog društva, ili nezavisnih medija. Ipak, čini se da teoretisanje o demokratiji nije ono što je demonstrantima trenutno potrebno, već radije četiri ljudske reči: mi smo uz vas.

Zašto Evropa ne treba da okleva?

Prvo, režim bi se najverovatnije menjao uskoro i bez ove krize. Hosni Mubarak ima 82 godine i na mestu predsednika je gotovo 30 godina. Skore promene su svejedno bile neizbežne i o njima se godinama unazad govori. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što nasuprot ljudskim zakonima, biološki nisu promenjivi. Danas je jedino preostalo otvoreno pitanje o karakteru tih promena, odnosno hoće li sa promenom biti i tranzicije ka demokratiji, ili neće.

Drugo, postoji mogućnost da se isti (loši) scenariji mogu ostvariti i bez promene režima na ovakav revolucionaran način, odnosno u slučaju da se režim promeni pseudo-izbornim transferom moći, sa oca na sina, ili na nekog drugog pojedinca bliskog režimu. Teško je predvideti odnos naslednika prema islamizmu, prema miru i Izraelu, prema Palestincima, itd. Kada imate ličnu vladavinu, onda su sve opcije za održavanje te vladavine otvorene, za vladaoca dobrodošle. Istorija nas uči da lični režimi nemaju ideologiju, već uobičajeno postaju ime za ideologiju samu. Lični režimi su zbog toga mnogo manje predvidivi od demokratije.

Treće, čini se da je argument stabilnosti režima u Egiptu, odnosno držanja stvari „pod kontrolom” u arapskom svetu, ipak pomalo površno gledanje na stvari. Pod plaštom stabilnosti sistema i kišobrana koji je kroz aparat sile obezbeđivao režim, u mnogim arapskim zemljama zapravo su pojedinci bliski režimu koristili njegovu naklonost za sticanje ličnih koristi, dok su građani bili stabilno siromašni. Sada ti isti miljenici beže glavom bez obzira u svojim luksuznim avionima, dok su građani na ulicama jednako stabilno gladni. Scenario previše poznat naročito građanima Srbije. Isto tako, verovatno je i Hosniju Mubaraku jasno da je gotovo, ali sada još uvek može kupiti vreme kako bi i on sebi obezbedio dobru mirovinu, slično odbeglim milijarderima, te eventualno pouništavao inkriminišuću dokumentaciju kako bi obezbedio da poslednje dane ne provede u kakvom kazamatu.

Četvrto, demokratija, i u teoriji i praksi, na dugi rok, jeste stabilniji i održiviji oblik vladavine. Naravno, dok je u tranziciji, pokazalo se, ispliva i tu mnogo blata, nestabilnosti, lutanja. No uprkos nesavršenostima, primer Srbije pokazuje da bi građani danas teško prihvatili da se vlast smenjuje na bilo koji drugi način osim na izborima koji su fer i slobodni, da je dobro što postoji civilno drustvo, što postoji ekonomski sistem koji je, kakav-takav, ipak podložan nekim pravilima, ako ničemu spoljnim uslovljenostima, što postoje pokušaji da se izgradi vladavina prava, što postoji određeno predvidivo političko društvo. Važno je da se taj sistem gradi, jer je na dugi rok samo takav sistem održiv. Sve visoko razvijene zemlje u svetu su demokratske. I tu ne govorimo samo o nivou ekonomskog razvoja, već pre svega nivou ljudskog razvoja. Ekonomski razvoj moguć je i u nedemokratskim uslovima, ali su efekti ekonomskog razvoja različiti u demokratijama i tamo gde demokratija ne stanuje. Ekonomski razvoj nije i ne treba da bude sam sebi cilj.

Peto, zato što ova revolucija ima sva obeležja autentičnosti, visok nivo spontanosti, i ne mogu joj se uputiti kritike da je instruirana, pomagana ili inicrana sa bilo koje strane. To se najviše može uočiti na osnovu toga što je ceo politički Zapad blago rečeno zatečen. Neki su očigledno još uvek. Nije to iznenađujuće, niti novo. Zanimljivo je da danas dostupni izveštaji obaveštajnih službi indiciraju da je politički Zapad bio zatečen i krajem ’80-tih kada nije predviđan skori slom komunizma. On se ipak dogodio. Danas se vidi da je američkoj administraciji neprijatno zbog dugogodišnje podrške Mubaraku, ali je snažan pritisak iznutra prevagnuo da se ipak podrže demokratske promene u Egiptu, makar i nakon dve nedelje.

Konačno, imperativ današnjice treba da bude borba protiv režima u kojima je neko u poziciji da vlada nekontrolisano 30 godina. Jedna od pretpostavki demokratije je i vremenski ograničen mandat, što nije institut uveden bez razloga, u nekim slučajevima to je praćeno i uz ograničenje broja sukcesivnih mandata. U situaciji u kojoj imamo arapski svet kao jedino preostalo leglo diktatura i personalizovanih, ličnih režima, sa slabim reformskim kapacitetima, među kojima su i režimi u kojima se ljudi kažnjavaju odsecanjem glava, ruku, gde se žene kamenuju do smrti, ova iskra promena zaslužuje našu pažnju, solidarnost i podršku. Zapanjujuće je da se tokom proteklih dvadeset godina, ere demokratske renesanse, demokratskog trijumfa, „kraja istorije“ kako su to neki videli, svuda u svetu dešavala ili desila neka promena, osim u arapskom svetu, na Bliskom Istoku. I to sve u cilju održanja privida stabilnosti, a nauštrb ljudske slobode.

Zbog toga verujem da je važno da Evropa nedvosmisleno podrži narod Egipta, jer Evropa uvek mora stajati uz slobodu i demokratiju. Zbog toga mislim da je važno da i Srbija otvoreno stane uz demokratske promene u Egiptu, kao i na celom Bliskom Istoku, baš kao što je s pravom očekivala da je drugi podrže kada joj je to bilo važno.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s